Поводом шесте годишњице од упокојења архимандрита Луке (Анића), Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара, са свештенством Свету архијерејску литургију са парастосом у манастиру Дајбабе  у Подгорици.

У архипастирском слову, владика Јоаникије је казао да је Свети Јован Златоусти био узор свакоме хришћанину и да су његовим путем ишли многи а да је један од оних који су кренули тим путем Христових апостола, Св. Јована Златоустога, Св. Саве и Св. Василија Острошког, и наш отац Лука.

„Тај пут јеванђељски, апостолски, довео га је у Црну Гору гдје је и велико његово дјело. Љубио је Цркву Божију, свету вјеру православну, спреман од своје младости да жртвује све на овом свијету ради Христа Господа, попут Светог апостола Павла који је говорио да све оне предности које је имао у свијету су трице и кучине, и све оставља да би Христа задобио.“

Владика је нагласио да је отац Лука био и на путу и мјесту, раније упућен из свога родитељскога дома, да стекне и име и славу у овоме свијету, али нашао је нешто вредније и значајније. На добром наслеђу, темељу који је понио из свијета, прије свега лијепо васпитање од својих честитих родитеља, саградио је велику и свијетлу грађевину од чисте и свете вјере, чистог осјећања, љубави, доброте, милосрђа и осталих врлина које су красиле његов монашки, свештенички свијетли и свети лик:

„Били смо дуго саобраћа Цетињског манастира код нашег Митрополита Амфилохија, нашег игумана и духовника. Отац Лука је имао осјећање за људе и никада није узимао за зло човјеку чак и кад је био непријатељски расположен, спреман да учини свако зло. Сретао се са таквим људима и његова људскост, чистота срца и дубље осјећање за човјека, многе је препородила и направила вјерујућим. Такве, најгрубље, оне за које бисмо рекли да су непријатељи Цркве, он је приводио Христу и чинио од њих дјецу Божију, синове Оца нашега Небескога, праве истинске хришћане.“

Наглашавајући да је отац Лука био способан да нађе и открије у изгубљенима оно што је божанско, да и они тога постану свјесни и да се тако препороде, Преосвећени владика је рекао да је то његово саосјећање са ближњима било Христово саосјећање и да је зато било тако дјелотворно.

Нагласио је да је љубав оца Луке према монашком животу била изузетна, да је много читао и памтио светоотачку, монашку, аскетску литературу:

„А знао је да поучи  зато што је оно што је читао – ријеч Божију, светоотачку, монашку и свештеничку, претварао у живот. Трудио се да оно што говори то и свједочи својим животом. Радост је ширио око себе.“

Иако ми жалимо и мислимо да је отац Лука кратко поживио на овоме свијету и да је прерано отишао, владика је казао да Бог другачије на то гледа:

„Он је оставио свијетли спомен и велико дјело, тако да је његов живот испуњен овдје на земљи. И наставио је, причестивши се божанскога живота још овдје на земљи, да вјечује са Христом, да сацарује са Христом у Његовоме вјечном и непролазном Царству.“

Епископ Јоаникије је рекао да нам у овим данима много значи кад имамо овакве примјере међу нама, као што нам значе и примјери прије ове генерације, као што је био Преподобни Симеон Дајбабски, велико свјетило православља. Истакао је да није случајно што је у манастиру Дајбабе отац Лука нашао покоја, свој мир и вјечни покој поред моштију Светог оца Симеона Дајбабском, ктитора ове свете обитељи.

Истичући да се за оца Луку чуло и много даље од Црне Горе, владика је казао да смо повлашћени што је он овдје међу нама:

„Гдје год одете по земљином шару да учествујете на молитви по православним светињама, од Палестине до Русије, до Грчке и Америке, чућете од многих за оца Луку. И они су га смјестили у своје срце и чувају његов спомен. Па има ли, драга браћо, ишта љепше од тога него се сјетити онога који није са нама овдје, како ми то говоримо, а заправо јесте.“

Појаснио је да је блаженог спомена отац Лука дубље и ближе са нама сада када је у наручју Христовоме, него док је био са нама тјелесно присутан, јер се обогатио Христом у вјечном Царству Његовоме. Навео је да је свједочанство да је био човјек Божији, истинити монах, свештеник и духовник, то што га се радо сјећају православни хришћани, нарочито монаси и монахиње широм православља. Истичући да нијесмо баш у свему разумјели оца Луку докле је био са нама, владика је казао да га сада боље разумијемо.

„Он је радио оно што је било најважније и најпрече, јер све пролази и све се распада, све црв нагриза, али духовност, вјеру, чистоту духовну не нагриза црв, нити се распада, него је вјечно богатсво свих оних који љубе Господа.

Драги наш оче Лука, почивај у миру, и кад овдје дођемо, да се окупимо око твога гроба, ти нас обасјај твојом љубављу, милосрђем, твојим дубоким осјећањем. Нека те Господ награди за све твоје трудове, за твоју сапатњу са ближњима, за твоју неизмјерну љубав. Нека те Господ прими у Његово вјечно наручје да просављаш Његова свето име са свима светима у Царству вјечном и непролазном“, казао је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

****

Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе упокојио се у Господу у 54. години земног живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године.

Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“.

У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука.

Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произведео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе.

У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

Вјечнаја памјат!

Преузето са званичног сајта Митрополије црногорско-приморске