Литургију у цркви Свети Апостола Петра и Павла служио протојереј ставрофор Дарко Пејић

У цркви Светих Апостола Петра и Павла Литургију у недјељу, 1. децембера је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
Литургију у цркви Свети Апостола Петра и Павла служио протојереј ставрофор Дарко Пејић

Бесједећи послије Литургије и причешћа вјерника у првој недјељи Божићног поста, о. Дарко је казао да је овај пост припрема за  један од најљепших и најрадоснијих празника.

“Сваки пост је лијеп на свој начин, али ни један није толико радостан животан као Божићни, зато што ми чекамо оваплоћење Сина Божјег, а само рођење симболише живот, а живот опет наду, радост, вјеру, љубав, родитељску и дјетињу. Данашње Јеванђеље и ова недјеља којом улазимо и стојимо у Божићном посту је такође дивно. Данас кроз једно Јеванђеље славимо три Васрксења. Најприје васкрсење оне жене која је боловала 12 година од течења крви. Веома тешка и непријатна болест, нигдје се није могла појавити у друштву, ни са  ким стати, као да је била обиљежена. И каже, све своје имање је дала на љекаре и ништа јој није помогло, него је бивало још и горе. И ми се често понашамо као ова жена, само што из нас непрестано точи гријех, мржња, злоба, завист, гордост, лоповлук, лаж.. . Све то истаче из човјека и не да му да стоји у храму пред Богом, него се крије, лаже, изговара се. На жалост, тако је рађено деценијама иза нас. Родитељи су у својој дјеци гушили и гасили вјеру, говорећи да то раде за њихово добро, да би се лакше запослили. Учлањивали их у некакве савезе и партије, да би лакше дошли до посла и да би лакше живјели овдје на земљи. Међутим, било је тих олакшица али изгуби се душа. А онда када болест надвлада и савлада, када човјек више нема куд, онда му остаје као овој крвоточивој жени да каже, да ми је да се само дотакнем руком својом до одјеће Његове и оздравим. Све богаство што је имала, продала је и дала за лијечење. Све богаство и земаљско а онда само једном реченицом рекавши - нема мени помоћи једино од Бога- исцијелила се. А опет колико је у њој васркрсла вјера говори то што је рекла „само да га се додирнем“, само да дохватим до скута његовог и оздавићу, и тако се и десило. Колико је Бог човјеку неопходан и колико је човјек без Бога ништаван и слаб. Не може ни најобичнију болест да излијечи. О животу, смрти и васкрсењу да и не причамо. И каже, чим се дотаче осјети да стаде течење њено. Али осјети и Господ њену вјеру, њен вапај за помоћ. И каже, поче да се окреће лијево и десно и Апостоли га питаху – шта тражиш Господе? Каже „неко ме се дотаче“. И како се нико не јавља Он и даље гледаше по народу. И ученици кажу – Учитељу, народ те опколио, тиска се и иде за тобом, могао је било ко да те се дотакне, што је и бивало. И јесте га дотицао свако али нико са таквом вјером. И Господ говори – јесте, али неко ме се дотакао  и осјетих силу да изађе из мене. Значи неко је од његовог Божанског узео за себе и каже жена видјећи да се не може сакрити изађе и паде пред ноге његове. И признаде му све. Није ни то било лако рећи пред свима, али схватила је  Господ је пред нама, немамо шта више да се кријемо и да се лажемо, као што то често и данас радимо. Него -ево ме Господе, била сам таква, обољела и ево дошла јер нигдје нема наде једино у тебе. И Господ јој одговара  кћери, вјера твоја спасла те је , иди с миром. Та вјера, та наша потреба за Богом је спасила и њу. Међутим, каже Јеванђеље, док он разговараше са њом дођоше од Јаира, који је био старјешина. Тек можете по њему да видите, каква је његова вјера била,  колико је мрзио Христа, јер смо видјели из Јеванђеља како фарисеји и књижевници стално говоре против њега, свугдје и на сваком мјесту. И као што видите, није ни данас много другачије, они који воде народ, имају потребу да уређују вјеру и цркву, и како да се молимо. Ништа се није промијенило. Он је дошао, исто тако пробао све, међутим кћерка од 12 година умире. А он угледан и богат, тек за њега не можемо замислити шта је све потрошио и дао на њено лијечење и да оздрави. И кад је видио да копни, и да је близу крај и да нема више ни откуд наде пошао је к Њему. А знао је он добро за Христа, али оно што је важно, па макар и у том тренутку, дође пред Господа, замоли га и рече  да је велики народ такође дошао са њим да га моли да му помогне. А док је Он још разговарао са овом женом, дођоше слуге од Јаира и рекоше му не труди учитеља, кћи твоја умрије. За родитеља не постоји страшнија реченица од те. Дијете твоје умрло, још јединица. Међутим, прије него што је он крикнуо, заплакао, Господ му говори  не бој се, само вјеруј. И каже дођоше у кућу његову, и уђоше само тројица Апостола, Петар, Јаков и Јован и њени родитељи. Међутим, ту се већ скупио огроман народ, неко што му је стварно жао дјетета, неко из ревности према господару и утицају који је он имао у народу. И скупио се цио град, неко искрено, неко уз друге, и Христос им говори ћутите, није умрла него спава. И сви му се подсмијаваху, јер су знали да је умрла. Каже, изагна их све из дворишта и уђе у кућу и дохвати је за руку рекавши. Дјевојчице, теби говорим, устани. И устаде и предаде је њеним родитељима рекавши им да јој дају да једе, да би тиме потврдио да је васкрсао, да то није никакав привид и опсјена, него да Он стварно јесте Син Божји, у чијим је рукама, како тада тако и дан данас наша душа и наш живот. Колико год се ми упирали и отимали, најважније да својој дјеци оставимо зрно соли, ту трунку вјере. Оно зрно без кога и најукусније јело није укусно. Без кога све што узмемо на земљи није нам пристало. Морамо да се сви заједно трудимо да све то зачинимо. Ако имамо све а вјере немамо, немамо ништа. А наши су Свети Преци много зноја и крви пролили да би нам предали то зрно вјере. И наша је дужност свих подједнако, нема овдје старих и младих, најприје да прихватимо да се осолимо тим зрном, а онда то зрно неокрњено и неупрљано да предамо и својој дјеци. Нека би Бог милошћу, љубављу и свом вјером и нас укрепио и утврдио, амин, Боже дај“, бесједио је о. Дарко.

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe