Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

У 25. недјељу по Духовима, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, 29. новембра 2020. Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намјесник бјелопољски.

Литургија у цркви Светих апостола Петра и Павла

Указујући на прочитано јеванђељско зачало, које говори о томе ко је ближњи човјеку, о. Дарко је подсјетио да наш ближњи, често, није онај који нам је близак по крвном сродству, некад ни по духовним везама, већ онај ко хита да помоћ укаже и милост учини.

„Тако се десило и са овим човјеком који је запао међу разбојнике и, каже Јеванђеље, прође туда најприје левит, учени богати човјек, међутим, не осврну се на муку и невољу ближњега свога; онда прође и свештеник, који би требало да буде примјер помагања, милосрђа и љубави, али се ни он не окрену на човјека и његову муку. А онда, каже даље Јеванђеље, прође неки Самарјанин. Јевреји и Самарјани се, да подсјетимо, нису трпјели и живјели су као непријатељи. Значи, наиђе онај који је по свему људском и земаљском био непријатељ његов. Међутим, онај који је имао добро и благо срце, пуно љубави није  размишљао о томе какве га муке могу снаћи већ је одмах похитао, прихватио човјека, опрао му и превио ране, посадио га на свога коња, пренио до гостионице и платио гостионичару да се брине о њему, говорећи му да ће још доплатити ако затреба”, бесједио је свештеник Пејић.

Подсјетио је да наша Црква ових дана прославила једног од највећих свјетила православља - Светог Јована Златоустог, Хризостомос - златна уста православља.  

“Он је био из богате, угледне породице. Све је раздао сиромашнима и убогима и отишао у пустињу. Био је монах, а одатле изведен и позван због његових златних проповиједи. На његове проповиједи филозофи незнабошци и највећи непријатељи обраћали су се у Јованове пријатеље и пријатеље Божје, враћали се, прилазили Христу и Цркви Његовој. Толико славан био је у Александрији, а онда доведен и постављен за васељенског цариградског Патријарха. Чинио је чуда дјелима и животом, није се одрицао најстрожијег поста и монашког живота, бринуо о сиротима и убогима. У два сиротишта и свратишта о којима је бринуо било је преко 7 хиљада гладних уста, које је он сваки дан хранио и бринуо о њима.

Није хтио неправду и гријех да сакрије, чак ни царичин и царев, него је био прави свједок Христа Бога живога, то свједочио и укоријевао подједнако сиромаха и богатога. Тако је критиковао и царицу Евдокију, која је била похлепна на злато и туђе толико да је да је узела виноград једној удовици, која је остала са својом дјецом и све јој одузели. Остао јој је био један виноград, да од њега прехрани себе и дјецу.  Међутим, царици се свидио виноград и узме јој га. Наравно, Свети Јован Златоусти као патријарх, као онај који свједочи Христа, а Он је истина, изобличио је царицу због њеног гријеха. Тако је радио са епископима, свештеницима и сваким човјеком који криво  стоји и криво збори. Како је љубав народа према свом пастиру расла због његове истинољубивости, тако је расла мржња богатих, грамзивих, грабежљивих и себичних  људи, оних који даље од свога интереса нису били у стању да виде. Нашли су лажне свједоке, помоћу којих су Светога Јована протјерали из Цариграда.

Онда се десио страшан земљотрес у којем је град доста страдао и од кога се царичина палата једним дијелом урушила. Схвативши  и уплашивши се, не из вјере него из страха, она је, како је до јуче радила против Светог Јована сада молила цара да га врати. Бојала се још већег гњева Божјег, јер је схватила да је неправедно осудила праведника Божјег. И вратио се Свети Јован Златоусти, међутим, кроз неколико мјесеци поновила се иста прича. Он, свједок истине, слуга Христов, на другој страни грамзиви људи. Он је опет посвједочио истину и укорио их оним чувеним ријечима: Опет бјесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи на тањиру од Ирода главу Јованову. Опет су ухватили прогнали Јована Златоустог и умро је у изгнанству. Не може се град сакрити када на гори стоји, тако ни свјетлост овога угодника није се сакрила. Брзо су се покајали они који су му зло учинили, који су му о глави радили. Управо они који су га до јуче мрзјели, заједно са царем, унијели су његов ковчег на плећима у Јерусалим и положили у Саборни храм. Гоњен и прогоњен, али и данас његово име сија. Ову литургију коју служимо он је написао; нема дана да се не помиње његово име, а они који су радили против њега нестали су, а ако се неко од њих и помене помиње се само по злу”, бесједио је протојереј-ставорофор Дарко Пејић.
Указао је да кратко житије Светог Јована Златоустог можемо упоредити са животом нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је, већи дио живота, био гоњен, такође од оних који су знали само за себе, за свој интерес и славу, за то да њима буде више, да им никад не омали.

„А он, како кажу, „го изашао из утробе мајчине, го отишао у мајку земљу“, оставивши Црној Гори и нашем народу светиње и такав наук и благослов. Ни он није говорио и прозивао друге да би укорио неког, него да се уразумимо и што се тиче капеле на Ловћену и свега, да престану подјеле и осуђивања. Даће Бог и вријеме ће показати, а ми још не знамо шта смо изгубили и кога смо добили. Али откриће се брзо, показаће Господ,”, бесједио је о. Дарко, додајући да пут нас хришћана јесте пут трња, страдања, али није тежак ако знамо да на крају тога пута стоји Христос.  

„Нека и нашег Митрополита Амфилохија сретне и уведе у Царство своје, нека и нас уразуми и научи да идемо путем и стазама Његовим”, поручио је он.

Video kanal Eparhije

Srpska pravoslavna crkva

Radio Svetigora

Sveviđe