Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, у девету недјељу по Педесетници, на празник Светих апостола и ђакона Прохора, Никанора, Тимона и Пармена, 10. августа 20205. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија – Бијела, код Шавника.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Исаија (Крговић), игуман манастира Бијела и протојереј-ставрофор Петар Крговић, парох граховски уз молитвено учешће вјерног народа.
Након причешћа вјерника, Митрополит се бесједом обратио сабранима, подсјетивши да је манастир Бијела светиња која више од 800 година сија дурмиторским крајем од краља Светог Јована Владимира до данас и до краја свијета и вијека ће, ако Бог да.
„Чусмо у светом Јеванђељу једну од најљепших прича гдје Господ своје ученике је стално учио и припремао на то да их осамостали, да се од Њега полако почну да се одвајају и да ходе овим животом, морем овога живота узбурканим, условно речено, без Њега, него гдје они и кад мисле да Он није ту са њима, па и онда Он у овом Јеванђељу које смо чули, каже да пређу лађом а Он ће доћи на другу страну језера, другу обалу. Онда они, послушавши Га и помисливши како ће Он доћи, на који начин, упутили су се том лађом у току ноћи, преко Генисаретског језера. Када је у току ноћи дошла бура, таласи, почела мала барка да се љуља, појавио се Христос, ходећи по води, а онда су они завикали од страха, мислећи да је нека утвара. Онда Он њима довикује: Не бојте се, ја сам, не плашите се; чувши Његов глас, као увијек у нашем животу када нам је тешко и кад осјетимо тај тихи повјетарац у својој души и Његов тихи глас утјехе, јави нам се нада и снага и кренемо да искорачимо у том правцу одакле нам тај глас долази“.
„Тако је и Петар, који је увијек предњачио увијек испред свих апостола, кренуо по мору и рекао, видјевши да ходи по води, Господе, учини и благослови да и ја закорачим по овом узбурканом језеру. Господ дозволивши му, он је закорачио и у једном моменту је ходио по води. И то је, сваки наш корак хришћански овдје који правимо у овом животу, у ствари је корак по води. Докле год гледамо у Христа и право у Њега не тонемо у овом животу, а идући и живећи по Божјим заповјестима и по Његовој науци, то је лудост за овај свијет и за логику овога свијета, то је равно ходању по води, узбурканом мору. Човјек овога свијета није ни у најјачим лађама сигуран на узбурканом мору, а камоли да је напусти и да ходи сам по таквој води. За оне који не вјерују у овом свијету, сви хришћани, ми који идемо за Христом личимо на оне лудаке који ходају по води, при том, узбурканој води, по једном веома несигурном простору излажући себе беспотребним опасностима“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Док је Петар гледао у Христа, ходао је по води, а оног момента, додао је Владика Методије, кад је са Њега скинуо поглед и када је његову пажњу преокупирала околина овога свијета, велики таласи, вјетар који је дувао, морска дубина он се уплашио, изгубио је Христа, наду на Њега и на Његову помоћ, изгубио је Њега из вида, у сваком погледу, и тада се десило оно што се дешава са сваким човјеком који ходи овим свијетом, покушавајући да ходи за Христом, а кад скине поглед са Њега.
„Поглед држећи на Христу и на Његовом лику значи непрестано се сјећајући Њега, зато је апостол Павле рекао: Непрестано се молите, јер кад помињемо стално Његово име, у сваком тренутку, Њега оприсутњујемо овдје и сада, у овом тренутку, међу нама, као што смо Га оприсутнули овдје и гдје је реално међу нама сада у овом тренутку у овом храму, гдје смо се сабрали и Он заједно са нама својим благодатним енергијама у светим Тајнама Тијелом и Крвљу Његовом којима смо се причестили. Кад је видио Петар да гине и пропада и тоне, да је у смртној опасности и да му се не смјеши срећан крај завапио је: Господе, спаси, помози, а онда је Христос пружио руку и рекао му: Маловјерни, зашто посумња? Односно, зашто си скинуо поглед са мене, зашто су те околности животне, таласи овога свијета, вјетрови, недаће, искушења приморали да на њих гледаш а не на мене као на твој темељ, твога бића и као на увор твоје душе и твога бића“.
„Онда га је извукао и нашли су се у лађи на сигурном и престала је бура да дува и таласи да ковитлају малу лађу. Онда су повикали ученици на челу са Петром: Господе, ти си Син Божји. Једино што је Христос хтио да покаже кад се оваплотио и дошао у свијет људима јесте не да би правио чудеса, да би био међу њима популаран, да би што веће масе за Њим ходиле и да би Га хвалили и величали због тих Његових великих дјела, него да кроз та дјела, чуда која је чинио они виде осјете опипљиво и увјере се да је Он Син Божји. Због чега је то нама данас овдје битно? Христос као Син Божји, значи онај који је раван Њему, Који је Његово јединородни Син, Који је од беспочетног Оца рођен и Дух Свети који су равноправна, равнославна божанства и Отац и Син и Дух Свети имају божанску природу и они су апсолутна другост у односу на све остало што је Бог кроз Сина свога створио, дакле, цјелокупна творевина нема ништа заједничко по суштини, својој природи са својим Творцем“, поучавао је Владика Методије.
По њрговим ријечима Онај Који је све створио, у тренутку када је овај свијет почео да пропада и да гине, због гријеха људског кроз који се уселила болест и смрт, пропадљивост и пролазност у овај свијет, Бог послао Сина свог у овај свијет.
„Не тако што ћемо ми гледати Њега само као божанство и силу, него тако што ће постати један од нас у потпуности и по свему, узевши људску природу на себе. Зашто је то било потребно да Бог уради и да, ушавши у овај свијет, постане човјек? Зато што је то једини начин био и јесте да се цјелокупна творевина, на челу са човјеком, који је као круна те творевине коју је Бог створио не само видљивог и материјалног, него и невидљивог свијета, свих ангелских и бестјелесних сила небеских које су, такође, створене, човјек је круна цјелокупног стварања. Узевши на себе човјечанску природу у својој личности, Христос је сјединио божанско и човјечанско и у том сједињењу и у тој заједници, а то је једини начин гдје је могла творевина да се сједини са својим Творцем у личности Христовој, се спасила. И Он, поставши човјек остао је до краја и непромјењиво Бог, није постао човјек привремено, постао је на сву вјечност. Зато је богочовјек и онда је ту људску природу узео на себе, остајући истовремено савршени Бог; претрпивши сва страдања ишао је, проповједајући прије страдања, својим ученицима и народу који Му је сљедовао показивао је да повјерују да је Он Син Божји и да све оно што ће да се деси с Њим, десиће се и онима који иду за Њим, који Му безрезервно вјерују нелажним Његовим ријечима“.
„И онда, по страдању како су се сви разбјежали, немајући благодати Божје и љубави, само они који су највише љубави имали према Њему, то је љубљени ученик Његов зато је тако назван Јован Богослов као љубљени, једини је до ученика остао под крстом од великих апостола и малих, а поред њих, наравно, мајка Пресвета Богородица и жене Мироносице које су стајале под крстом. Њима се прво Христос јавио, не великим апостолима, не Петру који се одрекао и свима који су побјегли, и Јуди који Га је издао, који је сарађивао са оним који су Му радили о глави. И на крају, кад је васкрсао ишао је међу њима и храбрио их четрдесет дана да повјерују да је Он Син Божји. Тада је апостол Тома први од свих исповједао: Ти си Господ мој, ти си Бог мој. Тада је први рекао не само да је Помазаник Христос и Месија што је рекао Петар први међу апостолима. Први је Тома исповједио седми дан после васкрсења, коју славимо као Томину недјељу, рекао: Ти си Господ мој, ти си Бог мој. То је круна послања и мисије Христове била у овом свијету да људи виде и да се увјере да је Он Бог и да иду тим путем“, навео је Митрополит Методије, поручујући:
„Сада нам је много лакше него што је Петру било, нама који следујемо за Христом, ових последњих времена, јер знамо да је Христос васкрсао, видимо много трагова и знакова које је Христос оставио, Његова благодат и сила преко Светих Божјих људи, светих мјеста благодатних, која је Господ посијао по цијелој земљи, а мислим понајвише, некако, и овдје није штедио међу нашем српском, православном народу кроз вјекове, гдје се год окренемо ту су мошти Светих Божјих угодника које нам је дао као утјеху. Онда се вазнио на небеса и сјео с десне стране Оца, поставивши људску природу изнад цјелокупне творевине, и ангелских, и архангелских сила , сједнувши је с десне стране Творца на престолу небеском, тиме показавши шта је назначење и будућност, шта је Господ планирао и наумио за човјека у свом предвјечном плану о стварању овога свијета и домостроју Његовог спасења. Зато нема ништа љепше, иако то некима изгледа као највеће лудило живјети данас, поготово у овом времену, хришћанским животом, нема ништа љепше него ходати по води овога свијета упртим очима у Христов лик и бројећи дане да прођу овоземаљског привременог живота да се прибројимо заједници небеској светих наших предака и Светих отаца, славећи и гледајући лице Христа васкрслога“.
