Митрополит Амфилохије: Човјек је призван да буде чедо свјетлости, вјечне и непролазне

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена на Преображење 2016. године на Кључком Тавору на Бјеласици.

Ево нас, драга браћо и сестре, на новој гори Таворској, која је обасјана истом оном свјетлошћу којом је обасјана и Гора Преображења, први Тавор. Ова гора светога Преображења некада се звала Биковача. Погледајте како се Биковача – бивоље брдо – преобразила у гору Преображења, и постала слична оној гори на којој се Христос преобразио. Тамо је Таворска гора, Тавор гора Преображења, а овдје је Кључки Тавор, Кључка гора Преображења. Сјећам се из дјетињства ријечи моје мајке: У овај дан се преображава гора, камен и вода.

Ево и свједока тога преображења горе. Камен се преображава, а камоли људско биће, призвано управо на преображење – призвано да непрекидно расте, и духовно и тјелесно. Да би растао човјек духовно и тјелесно, потребна му је тјелесна храна, тјелесни хљеб, али му је потребна и духовна храна. Без тјелесне хране и хљеба нема тјелесног раста дјетета, ни у материној утроби ни када се роди, и до последњега свога издисаја храни се тим хљебом да одржава свој тјелесни живот. Исто тако, пошто је човјек биће створено од душе и тијела, неопходно је да се и душа човјекова храни. Ако се тијело храни загађеном храном, онда оболијева и умире и распада се. Исто тако и људска душа, људско срце, људски ум, ако се хране загађеним идејама, лажним учењима, ако се хране страстима, ако се хране демонском силом и храном, гријехом ако се хране – природно је онда да се усмрде. Затрује се људски ум, затрује се људско срце. А све излази из срца људскога – и добре и благе и благословене мисли и жеље, али и гријех и смрад и нечистоћа, и мржња и злоба, и љубомора и завист. Хоћемо ли да нам срце буде потркалиште демона и демонских сила, да буде обиталиште зла и гријеха, мржње и отрова који трује и нас а онда и друге око нас, или ћемо да нам срце и душа и ум буду обиталиште Духа Светога; обиталиште вјере у живога Бога, обиталиште љубави праве истинске вјечне, која није само људска емоција но је сами Бог као вјечна љубав?

Није случајно Христос, кад је неко од Његових ученика кренуо да иде за Њим и упитао Га гдје станује, рекао: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а Син Човјечији нема гдје главу заклонити” (Мт. 8, 20). Шта је хтио да каже Господ? Он говори: Чедо моје, дај ми срце своје, да бих ја обитавао у твоме срцу. Немам ја другог мјеста за обитавање сем твога срца! Он, који је вјечна љубав, вјечно добро, вјечна истина, Он тражи људско срце да се у њега усели да се у њему настани, да њега преобрази, да њега очисти, да њега просвијетли, освијетли да би људи постали синови свјетлости! Човјек је призван да буде чедо свјетлости, вјечне и непролазне. Ово сунце које нас грије оно грије наше тијело, а тек онда када нас вјечно Сунце Божије обасја и испуни, онда зрачи та свјетлост из нас и кроз нас освјетљује добротом, љубаву, истином и друге људе.

Ове године ми обиљежавамо 160-годишњицу великог научника Николе Тесле. У Подгорици смо му подигли и онај крстоносни споменик поред Храма Христовог Васкрсења. А зашто баш ту и зашто баш њему јединоме? Управо зато што је Никола Тесла, као један од највећих научника свијета, свједок те свјетлости на коју је призван човјек. Он је открио ту свјетлост у дубинама божанске творевине. То је и записао – да је у дубинама свеукупне творевине свјетлост. Али не било каква свјетлост, јер и ово је свјетлост али свјетлост бесловесна, свјетлост која није лична, а он говори о свјетлости која милује. Другим ријечима, он говори о овој свјетлости Христовога лика. Никола Тесла је био син свештеника Милутина, педесеторица предака његових су свештеници, а његов ујак је био Николај Мандић, епископ. Он има пророчкога у себи. И оно што је посвједочио пророк Мојсије на гори Синајској, када га је обасјала небеска свјетлост и када је у тој свјетлости видио записаних десет Божијих заповјести, и оно што је видио пророк Илија, кога данас такође помињемо и прослављамо, када га је свјетлост Христова обасјала на молитви на гори Хориву, е то је осјетио, доживио и научно потврдио велики Никола Тесла. То је та свјетлост која се засијала са Христовог лица на гори Таворској, и коју су видјела тројица изабраних ученика. Нису други били у стању то да виде, због помрачености своје, несазрелости духовне. Ова тројица су били изабрани да виде, и кад се засијало Христово лице – постало свјетлије од сунца, а хаљине бјеље од снијега – они су попадали од страха и појавили су се, и то није случајно, свјетлоносци Илија и Мојсије. Њих двојица који су први, колико ми знамо, у оним временима прије Христа, ту свјетлост божанску примили и осјетили и посвједочили, и тиме су и постали пророци. У њој је Мојсије видио како је настао свијет, открио дубине свијета, видио шта ће се догађати у његово вријеме и до нашег времена и до краја свијета и вијека. Исто тако и пророк Илија, а тако онда и свети Апостоли на гори Таворској, тројица њих одабраних. Преобразио се Господ, они су се преобразили, и преображење је остало као свједочанство да је човјек створен не за смрт и за пролазност, за ништавило, него да је створен за вјечни и непролазни живот.

Преображење се збило шест дана прије Христовог распећа. Тиме је Господ хтио својим ученицима да потврди да се не уплаше Његовог распећа, Његове смрти. Да им покаже: То сам ја онај прави, а то што примам распеће, то се дарујем за живот свијета. Умирем да би сви људи заједно са мном васкрсли и били обасјани том вјечном и непролазном свјетлошћу. Страшан догађај! Велики дан! Најстрашније нешто што се догодило у историји свијета и човјека јесте управо Христово Преображење, и послије тога Његово Васкрсење. Свједочанство дакле да је човјек биће рођено за бесмртност, за непролазност а не за ништавило, управо благодарећи тој вјечној божанској свјетлости. То је суштина наше вјере православне. Хришћани на Западу су то позаборављали, зато се они уздају у коње и коњицу, у НАТО пактове и остале моћи, у Наполеоне, у Хитлере, у ракете, а ми се уздамо у Господа Бога свога, у силу Његову, у свјетлост Његову вјечну и непролазну. То је наша једина нада у свим патњама и страдањима, и мраковима и смртима овога свијета – свјетлост Христова.

Та свјетлост Христова, Христовог Преображења, она нас обасја у Тајни крштења и миропомазања и у Тајни Светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом. Оно тијело Господње које су видјели на гори Таворској како сија свјетлошћу, то је оно тијело и крв Господња тајновити, којим се ми причешћујемо под видом вина и хљеба. Вино и хљеб земаљски се преображавају, претварају се у тијело Господа и Бога и Спаса нашега и у крв Његову. Како је то могуће, многи питају – то је нека бајка ваша. А како је могуће да кад попијемо чашу обичног вина да се оно претвори у крв нашу? Како је могуће да се хљеб и биље које једемо претворе у наш живи организам? Зар и то није чудо? По чему је ово чудо мање од онога чуда? Све је тако створено и обликовано да се све преображава, да се претвара од мањега у веће, у савршеније. И све то добија своју пуноћу и свој врхунац управо у тој тајни Христове личности. Зато и кад се неко упокоји онда пјевамо да га Бог упокоји у свјетлости лица Христовога. Једино што остаје, и до смрти и послије смрти, то је та свјетлост Христова.

У ту свјетлост су се обукли данас нови хришћани: Небојша, Марија, Дејан и Жељко – нови апостоли Христови, нови људи свјетлости а не таме и мрака; нови људи бесмртности, а не смртности и пролазности и ништавила; нови људи љубави божанске, вјечне, непролазне љубави, на коју смо призвани сви ми. Велики дар Божији – њих четворо који су се овдје на овој гори Кључког Преображења преобразили и примили ту велику светињу, примивши онда и Тијело и Крв Господњу заједно са нама, и поставши једно са Господом Преображеним и Васкрслим и Вазнесеним, и једно једни са другима. Нема дубљег јединства међу људима од тог јединства. Крвно, биолошко сродство је само припрема за то сродство по Богу. Зашто се у нашем народу каже Бог, па кум. Управо зато што је духовно сродство дубље, трајније, вјечније од овога сродства тјелеснога. Тјелесно данас јесте а сјутра није, а ово сродство у Богу, братство по Богу, по Христу, то је оно што је вјечно, што је непролазно.

Хвала Господу што је надахнуо нашега оца архимандрита Јоила, да преобрази ову гору, гдје је чувао овце своје мајке. Прво је на мјесту гдје је по предању прошао некад Свети Ћирило, могуће и да је прошао, на Ћириловцу, подигао манастир Светога Ћирила и Методија. Први у нашој Цркви, то имајте у виду, манастир посвећен Св. Ћирилу и Методију, овдје је подигнут, и није то случајно. Имамо Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену из XIX вијека, али немамо друге обитељи Светог Кирила и Методија мимо ове наше овдје. Па му је онда мало то било, нашем Јоилу, него нам је подигао обитељ у част Богородице Јерусалимске – чудесне иконе Оне која је родила Господа Исуса Христа, па је и овдје сабрао братију, и Богородица Јерусалимска сија и зрачи одавде својом материнском љубављу на све крајеве. Па му је и то мало било, овом нашем Јоилу, па је дошао да тражи благослов – хоће он да обнови цркву Светог Петра Ловћенску, оскрнављену, загађену. Јер, оскрнављене су мошти Светога Петра Другога од безбожника црногорских, Ловћен је оскрнављен.

Поштено речено, рушење те цркве је врхунац био зла започетог брозоморном идеологијом братоубилачком, револуционарном. Дошла је до врхунца та брозоморна отровна идеологија, безбожна, братоубилачка, рушењем и скрнављењем цркве на Ловћену и прогоњењем Његоша са Ловћена. Чак се чула прича да је Његош побјегао са Ловћена. Духовно сигурно јесте, душом је побјегао иако су му још мошти остале на Ловћену, чекајући да се врате памети његови Црногорци. А вратиће се памети када обнове цркву Светог Петра Цетињског, када врате његове мошти у ту цркву, и испоштују његово завјештање, и када Црна Гора поново постане крштена Црна Гора. Сад је она полукрштена Црна Гора. Безбожници владају Црном Гором данас. Имају право они да буду безбожници, али немају право да скрнаве Часни крст, Цркву Божију. Немају то право а и то раде. Брозоморно монтенегринска идеологија, утемељена на дукљанској митологији је вјера сада тих монтенегрина–дукљана, брозоморном идејом безбожном загађених. Е кад се врати црква на Ловћен, онда ћемо сви Црногорци да запјевамо ову пјесму: „Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже…”; онда ћемо поново да се саберемо, једним срцем и једном душом, око Светог Петра и Светог Петра Цетињскога. Онда ће сви Црногорци схватити да је отац Јоил овде припремио повратак цркве Светог Петра на Ловћен, ако Бог да. Ја се надам, мој Јоиле, да ће то бити док смо ми још живи, иако смо обадвојица постарали… Ја сам се завјетовао, тражио сам од Бога да нас поштеди докле вратимо златни крст на Ловћен, а онда после: „Сад отпушташ у миру слугу свога…” Тако, Јоиле, немој да мислиш да си овдје овим завршио свој посао. Завршићемо га тек кад подигнемо златни крст на Ловћен, и вратимо Светог Петра у цркву његову, и када Црна Гора поново постане крштена, миропомазана, просвећена, освећена силом Божијом, вјерна не пролазним идеалима, идолима и заблудама, него вјерна Христу Богу на начин на који је био вјеран Свети Петар Цетињски, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац, и краљ и господар Никола I. Зато, благо мени, Јоиле, припремајмо се да крст часни и Његошеву цркву на Ловћен вратимо, и њега да у њу вратимо. Нек остане и оно чудовиште тамо као свједочанство мрака и таме и безбожништва и идолослужења. Нико га дирати неће, али црква и Његош зна се коме припадају – Богу прије свега и изнад свега. Живот су свој, и Петар II Ловћенски Тајновидац, и његов стриц, Петар Цетињски Чудотворац, жртвовали за живога Бога и за вјечну и непролазну свјетлост.

Први закон у Црној Гори је „Стега”, у вријеме Мартинићке битке и битке на Крусима, Светога Петра, а та Стега почиње ријечима: У име Оца и Сина и Светога Духа. Законик Светога Петра, с почетка XIX вијека, такође је почињао ријечима: У име Оца и Сина и Светога Духа. Којим ријечима почиње закон данашње Црне Горе, у кога се куне данашња Црна Гора? Само да размислимо, браћо Црногорци (Кад кажемо Црногорци, то значи Срби у усијању, у смислу горе Преображења).

Таворска свјетлост је наша мјера и наша суштина, и наше звање и наше призвање, вјечна и непролазна свјетлост, она свјетлост коју је пјевао Свети владика Раде: „Ако исток сунце свјетло рађа, ако биће ври у луче сјајне…” – то је преображење које се дотакло Његошевог ума и срца – „ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна. Ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета”. Ето зашто је овдје никла црква Светога Преображења – да нам то посвједочи: да смо рођени за свјетлост, за бесмртну и непролазну свјетлост, да постанемо њени причасници, да кроз овај пролазни живот узрастамо у непролазну мјеру Христова Преображења и Васкрсења.

Извор: Митрополија црногорско-приморска