У четвртак 30. априла 2015, на шеснаесту годишњицу НАТО бомбардовања Мурина, свештенство Епархије будимљанско-никшићке одслужило је помен невино страдалим жртвама бомбардовања. Тада је, у једном од најтежих злочина током агресије СР Југославије, страдало је шест недужних мјештана од чега троје дјеце.
Помен су служили: протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански, протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички, јереји Слободан Радојевић и Жељан Савић.
Породицама страдалих, мјештанима и гостима скупа обратио се, најприје, свештеник Драган Ристић.
"Ми смо, као народ, следбеници Светог Саве и кроз Светог Саву примисмо завјет мученика, примисмо оне ране које је Господ Исус Христос задобио на Велики петак и оно копље којим је прободено ребро Христово, тако да смо за двије хиљаде година хришћанства и наше свете вјере научили да се кроз страдање чува и његује наша света вјера“.
"Бомбе које су бачене овдје на Мурину одјекнуле су до самог неба зато што су, рушећи овај мост, страдали невини животи који за њих ништа не представљају и то сматрају колатералном штетом. А за нас они су пред Господом мученици као сви они мученици који су пострадали за своју вјеру кроз вјекове. Нека је Манојлу, Милки, Вукићу, Јулији, Оливери и Мирославу вјечни спомен. Бог је њихове душе сигурно настанио у рају. Свима вама нека је на здравље, на спасење. Из овога ми као народ треба да извучемо опомену, како је блаженопочивши Патријарх Герман говорио да сваки злочин који је учињен као онај у јасеновцу тао и овај овдје, да га никад као народ не заборавимо, нека нам је увијек на опомену, на молитвено сјећање“, казао је о.Драган Ристић.
По одслуженом помену, ожалошћене породице, грађани и гости скупа одали су почаст муринским страдалницима и положили цвијеће на спомен-обиљежје. Обиљежавање годишњице НАТО бомбардовања ове варошице, на сјеверу Црне Горе, организовали су МЗ Мурино, Српски национални савјет и Удружење књижевника Црне Горе. Скупу су присуствовали и представници скупштина општина Берана, Плава и Гусиња.
У име МЗ Мурина говорио је Бранислав Оташевић.
"Шеснаест је година од тог дивљачког, стравичног напада. Нијесмо заборавили невино страдале жртве не само овдје на Мурини, него нигдје на територији Црне Горе, Србије и бивше Југославије, јер је злочиначка армада НАТО савеза, без давања сагласности Савјета безбједности, то урадила на нељудски, нехумани начин“.
У НАТО бомбардовању Мурина, једном од најтежих злочина током агресије на СР Југославију, страдало је шест цивила, од чега троје дјеце. НАТО авијација је без икакве објаве са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру насеља. Страдали су цивили који ни нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе "Петар Дедовић“: Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић.
О жртви коју је тада поднио народ овог краја говорио је Будимир Дубак, члан Удружења књижевника Црне Горе.
"Кобног 30. априла 1999. у мирном градићу Мурину чуо се само шум Лима, помијешан с људским говором прије него се огласио застрашујући урлик с неба. Нато неман је стала да бљује разорне бомбе на домове, улице, школу, продавницу хљеба и соли, воћњаке и њиве, на мост Лим и рибе у њему, на птице муринског неба. Међутим, људи су били главна мета овог погрома. Убијени су Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић, Јулијана Брудар, Вукић Вулетић, Манојло Коматина и Милка Кочановић“.
"Чини се да је теже од смрти ругање џелата својим жртвама. Тако се и НАТО послужио нечувеним цинизмом именујући масовног небеског убицу "Милосрдни анђео“. Поданици од Бога отпалог, немилосрадног и несрећног сатане, убијајући невине људе, наругали су се и самом Господу од Кога су давно као људи отпали“.
"Сјутрадана након овог злочина био сам у Мурину, ходао развалинама вароши испод којих су још била затрпана тијела страдалих. Истински сам доживио слеђену тишину Виситора и слеђену тишину Чакора, мук након покоља. Иза себе је оставио пустош невидљиви џелат, настављач посла оног видљивог, а никад кажњеног претходника који је 27. јула 1944. на Свете Кирика и Јулиту метнуо мученичку Велику под нож и огањ. Такве злочине су кадри да врше само слуге нечастивог. Несити је зинуо и прије 16 година на Мурино. Вукодлак из облака сијевнуо је крвавим очњацима и спустио се на земљу да коље невино стадо Божје“.
"Потрудио се да му не умакну дјевојчице Оливера и Јулијана, које су избјегле са Косова, "гдрног судилишта“ да овдје склоне своје чедне главе и душе од сатанских оргија старих крвника. Стигао их је у Мурину овај невидљиви вукодлак и усмртио својим зубима у виду гелера. Нарочито му је скривило јагње Божје дјечак Мирослав Кнежевић, јер је мутило Лим низводно. Посматрао сам скамењен како га траже по лимским обалама. Стајао сам на срушеном мосту и први пут истински чуо онај стравични мунковски крик. За толики ужас нема језика, до ћутања или крика, ријечи су немоћне да ишта кажу и објасне“.
"Зар су Милка, Вукић и Манојло били толика пријетња националним интересима и безбједности вође гвозденог чопора, што бљује ватру и смрт, да су морали, не крочивши ногом на туђу стопу земље, да скончају на такав начин у овом мирном и убогом Мурину“.
Извргавање порузи невиних жртава тако што су проглашени колатералном штетом, нагласио је у свом обраћању Будимир Дубак, увећава бол њихових породица и вријеђа достојанство народа.
"Разумјели смо стару поруку - да није довољно српски народ физички затирати већ треба убити и његово памћење. Прије 16 година Мурино је поновило нашу многострадалну историју и судбину. Жртве још једног немилосрдног анђела уградиле су се у неразрушиву тврђаву, која свијетли попут незалазног сунца. Њихово страдање непрекидно траје као да се није збило у времену, већ се догађа у вјечности, тако и јесте. Овај дан, и сви будући дани до краја свијета, остају као спомен на оне што пострадаше на правди Бога. Због тога их се ми, у овој долини плача, с болом и поносом сјећамо“, рекао је Дубак.
Овом приликом чланови Удружење књижевника Црне Горе говорили су стихове посвећене невино настрадалима у Мурини.
