Вече сјећања на невине жртве савезничког и Нато бомбардовања

У Духовном центру Преподобног Исаије од Оногошта у Никшићу недавно је одржано „Вече сјећања на савезничко бомбардовање Никшића и Подгорице 1944. године“ у оквиру које је представљена књига „Подгорица - Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати“, аутора Андрије Маркуша.

Академик Зоран Лакић је оцијенио да је савезничко бомбардовање градова у Црној Гори 1944. године врло сложена историографска тема која је, када је у питању Црна Гора, била сасвим занемарена све до појаве фундаменталне историјске студије проф. др Бранислава Бата Ковачевића.

„У међувремену се све више појављују публицистички радови, који занемарују или, чак, не разумију сложеност наведеног питања. Намећу нам ненаучну тезу о некаквим другим завјереничким намјерама бомбардовања овог дијела великих савезничких фронтова Другог свјетског рата, чији је побједник већ био очигледан. Промовишу неко друго мишљење, доводећи много тога под неоправдану сумњу.

Требало би добро проучити да ли су толика бомбардовања довела до жељеног циља: рушења нафтних постројења у Румунији, како би се спријечила снабдијевања нафтом њемачких оружаних снага на свим фронтовима Другог свјетског рата или још прецизније – да ли су бомбардовањем наших градова уништена потенцијална гнијезда фашистичке одбране“, навео је Лакић.

Осврћући се на књигу Андрије Маркуша, Лакић је запазио да је аутор пронашао пуно свједока и забиљежио њихова сјећања, која буде емоције. Користио се вјешто скромном литературом о овој сложеној теми, те документацијом која није нова, али је врло мало позната. На примјер Титовим писмом у којем предлаже, а не наређује бомбардовање.

„Читаоци ће стећи слику о тим трагичним данима погибије и бјесомучног разарања онога што је наш народ вјековима стварао. Неће закључити да је то његова судбина, али неће открити све тајне ове немилосрдне акције. Можда ће је, понеко, повезати са дивљачком акцијом Нато 1999. названом „Милосрдни анђео“. И та акција говори да су могућа различита виђења једног истог историјског догађаја“, оцијенио је академик Лакић.

Обраћајући се у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, доц. др Драго Перовић је казао да је ово вече посвећено сјећању на невине жртве савезничког бомбардовања 1944. и Нато бомбардовања 1999. чиме се жели указати на наш однос према сјећању на невине жртве насиља, на то каква нам је култура сјећања и какав је наш одговор на насиље.

„Подгоричка сјећања, које нам овом књигом дарује Андрија Маркуш, јесу начин отпора насиљу преживјелих и немоћних. Цјелокупан њихов живот, свједоче приче записане на овим страницама, претворио се у надограђено платоновско сјећање преживјелих, у сјећање на савезнике-непријатеље и на непријатеље савезнике. И поред тога што су новоформиране власти 1945. потисле сваку причу о сопственом самобомбардовању, названом парадоксалним „савезничким бомбардовањем“, као у сократовској души, Маркуш и његови претходници су мајеутички оживљавали забрањена сјећања и онима који су их сачували вратили људски лик“, казао је Перовић.

Шта се десило са нашим сјећањем, са јединим начином отпора немоћних пред моћницима, запитао се Перовић, додајући:

„Како смо то преко ноћи непријатеље признали као савезнике? Занимљиво је да су претходно савезничко, а непријатељско бомбардовање, преживјели носили као своје лице, ми данашњи смо непријатељско бомбардовање не само заборавили, већ смо им још већим, државним, насиљем, приступањем НАТО-у и опростили. Сада смо спремни да и сами ако нам допусте чинимо исто насиље над немоћним и праведним. Тим заборавом исписали смо се из платоновске, европске културе сјећања, из класичне европске цивилизације“, указао је Перовић.

Главни разлози савезничког бомбардовања, које је Ј.Б. Тито тражио и у мају и новембру 1943. године, како би на тај начин америчка авијација подупрла њихове операције, јесте, према ријечима о. Слободана Јокића, окретање од до тада подржаване Краљевске војске у отаџбини на страну комунистичке партије и сарадње са њом.

„Савезничка авијација је бомбардовала Никшић први пут 7. априла 1944. и нанијела велике губитке недужном и немоћном цивилном народу. Окупатор, признају и комунисти у објављеним документима, није имао жртава. Наводна упозорења о све јачим савезничким бомбардовањима, која су, наводно, дали Тито и његови сарадници, нијесу остала у сјећању грађана Никшића, али ни грађана Подгорице, Пљеваља, Даниловграда, Бијелог Поља“, рекао је свештеник Јокић.

Утврђено је, истакао је он, да је Никшић тада бомбардован на „изричити захтјев Пека Дапчевића и комесара Митра Бакића“.

„У овом дводневном бомбардовању нашег града, умјесто њемачке војске и њених објеката, страдала су цивилна лица и њихова имовина. Према поузданим, мада не и потпуним, подацима, погинуло је 176 људи, од којих 18 јединаца, а рањено 209. Срушене су 52 куће, међу којима дјелимично и зграда Гимназије, Среског суда, зграда Начелства, хотели Европа и Никшић, Основна школа, Дом здравља, оштећена је гробљанска црква Светих Петра и Павла, Дворац краља Николе, Парохијски дом, Саборна црква Светог Василија Острошког“, навео је о. Слободан.

Градско језгро Никшића савезнички авиони су поново бомбардовали 24. августа када је девет бомбардера „балтимор“ балканских ваздушних снага изручило је дванаест бомби на језгро града.

Бомбардовање Никшића, подсјетио је протојереј Јокић, почело на празник Благовијести, док су Енглези тих дана прослављали Велики Петак и Велику Суботу. Београд је од истих савезника бомбардован првог и другог дана православног Васкрса 16 и 17. априла, а од стране Њемаца 6. априла на сам Васкрс на почетку рата.

Бројној публици обратио се и аутор књиге „Подгорица - Немојте ми више бити пријатељи, не могу издржати“ Андрија Маркуш. Вече је водила Марија Јањушевић.