Марковић: С правом се сумња да су мјере ограничења донесене да би се спријечиле литије

Адвокат Велибор Марковић рекао је данас да се с правом сумња да је одређивање окупљања до највише 200 људи на јавним мјестима свјесно и намјерно урађено, како би се спријечиле или ограничиле литије које Митрополија црногорско-приморска намјерава да настави.

Марковић: С правом се сумња да су мјере ограничења донесене да би се спријечиле литије

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије раније је најавио да ће литије бити настављене од ове недјеље – Недјеље свих светих.

Објаву адвоката Велибора Марковића преносимо у цјелости:

У претходном периоду сам због актуелности ситуације изазване вирусом Ковид 19, нешто више говорио о нормама бланкетне диспозиције (тзв. бланкетне норме), каква је између осталог и одредба чл. 287. Кривичног законика Црне Горе, којом је прописано као кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести. Код такве врсте правних норми, којима се прописују тзв. “бланкетна кривична дјела”, сви елементи кривичног дјела (диспозиција) нијесу одређени, већ се њихово потпуно одређивање препушта другим прописима. Међутим, када је у питању радња извршења кривичног дјела, она увијек мора бити одређена законом, кривичним или ванкривичним, али свакако законом, због примјене једног од општих начела кривичног права “nullum crimen, nulla poena sine lege” – нема кривичног дјела и нема казне без закона.

Мора се рећи да је посљедње вријеме показало да неки правници не схватају или недовољно схватају норме бланкетне диспозиције, погрешно сматрајући да оне и када је у питању радња извршења, могу бити ,,попуњаване” актима ниже правне снаге од закона. Такво своје становиште, за вријеме трајања пандемије, изводили су из одредби Закона о заштити становништва од заразних болести, који уистину прописује могућност увођења одређених мјера заштите, губећи притом из вида да радња кривичног дјела у вријеме када је била на снази једна од тих мјера, и то забрана напуштања стамбених просторија, није била понашање противно забрани коју прописује тај закон, већ забрани у тачно одређено вријеме: радним данима почев од 19 до 5 часова, која није прописана тим законом, већ подзаконским актом, што је недозвољено.

Посљедњи случај потврдио је проблем који настаје када се радња кривичног дјела прописује подзаконским актом умјесто законом, као једино правилним начином прописивања радње кривичног дјела. Јер, одредбом чл. 34. ст. 2. тач. 3. Закона о заштити становништва од заразних болести, као једна од мјера прописана је и забрана окупљања становништва у затвореним и на отвореним јавним мјестима, из чега произилази да се та забрана једино може спроводити у потпуности, а не и дјелимично, односно одређивањем дозвољеног броја људи на тим мјестима. Умјесто тога, а погрешно примјењујући наведени закон, није наређена комплетна забрана окупљања, већ само ограничен број људи на јавном мјесту, чиме је практично измијењена постојећа одредба наведеног закона, и то наредбом Министарства здравља као подзаконским актом, иако се радња кривичног дјела може прописивати искључиво законом, а сам закон мијењати само прописом исте, а не и ниже правне снаге од закона. Тако се десило да је подзаконским актом прописана обавеза чије кршење није прописано ни Кривичним закоником, нити Законом о заштити становништва од заразних болести, да не говоримо о томе да су на основу подзаконског акта дозвољена јавна окупљања до одређеног броја, супротно посљедње наведеном закону који искључује могућност окупљања без обзира о којем се броју лица радило.

Код таквог стања ствари, с правом се поставља питање да је ограничавање броја окупљених људи на јавним мјестима до највише 200, уистину одређено из разлога здравствене заштите становништва или је то свјесно и намјерно урађено у циљу спрјечавања или ограничавања литија које намјерава да настави Митрополија црногорско-приморска.

Наравно, проблем прописивања наведених мјера било је могуће ријешити другачије и у складу са Уставом Црне Горе, а то је увођењем ванредног стања од стране Парламента, након чега би подзаконски акти имали снагу закона, а наредбом Министарства здравља би се могла посебно прописати радња кривичног дјела из чл. 287. КЗ ЦГ, непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести.

Извор: Фејсбук

Srpska pravoslavna crkva

Sveviđe