Бога не могу да ухапсе
Наш народ је кроз читаву своју историју свако своје дело почињао и завршавао са Богом ма колико да су била тешка времена која су наилазила и прилике које су доносили. Чак и данас, када устајемо у одбрану светиња, ми не идемо са страхом и савијене главе, већ идемо са вером, за крст часни и слободу златну, за све наше свете, за наше цркве, манастире и црквишта, гробове предака који су са истим циљем страдали. Али, идемо и ради наших потомака, да оправдамо част наших предака и осветламо образ потомцима. Идемо до Христове победе!
Овако, у разговору за „Вести“, јереј Стефан Миловановић, парох јасиковачки и секретар Црквеног суда Епархије будимљанско-никшићке, објашњава разлоге због којих народ у Црној Гори не одустаје у одбрани светиња, али и због чега се наставља прогон свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске које је кулминирало привођењем митрополита Амфилохија и тродневним тамничењем епископа будимско-никшићког Јоаникија и осморице свештеника.
Случај јереја Стефана Миловановића је тренутно један од најупечатљивијих зато што му прети протеривање из Црне Горе и раздвајање са породицом мада су му трудна супруга и кћерка држављани ове земље.
– Почетком овог месеца Управа полиције Центра безбедности Бијело Поље ми је уручила решење којим ми се одбија захтев за продужење боравка у Црној Гори мада сам те услове за остваривање права боравка остварио још пре четири године на основу склапања брачне заједнице са држављанком Црне Горе. Али, уз фамозно решење којим су одбили мој захтев, добио сам и наредбу да напустим Црну Гору у року од 30 дана зато што је Гранична полиција – Регионални центар Север, дала негативно мишљење за мој даљи боравак у Црној Гори позивајући се на кривични поступак који се води против мене иако о томе ништа не знам.
Како не знате да ли сте оптужени или не?
– Наведено је да се против мене води кривични поступак што није тачно јер је против мене поднета само кривична пријава. Дакле, не постоји оптужница, барем је за сада нема. Али, то им није сметало да ме прогласе кривим без икаквог судског процеса и пресуде и неподобним за даљи останак у овој земљи. И све због тога што сам у време првог налета вируса корона испуњавао своју верску службу и сваке недеље са осталим свештеницима у молитвеном ходу улицама нашег града Берана молио за здравље свих људи и народа у овоме свету, укључујући и родбину, пријатеље и кумове оних који нас на правди Бога прогоне и осуђују.
Због чега сметате Црној Гори?
– Да сам ја једини који је угрожен и који смета, онда бих се запитао да није случајно до мене, али пошто видимо да у начелу влада дискриминација и омаловажавање искључиво верног народа и свештенства СПЦ, из свега са лакоћом можемо закључити да се и Устав, а и закони ове државе крше на штету оног слоја друштва који чини српски народ и Српска православна црква.
Власти Црне Горе наводе искључиво здравствене разлоге у циљу сузбијања вируса короне?
– Тим прописаним мерама, осим ригорозних казни за непоштовање препоручених мера и ужасно дискриминаторског односа према Српској православној цркви, Влада Црне Горе као да жели да поручи да је следећи корак који ће преузети, како би се што пре изборили са епидемијом, забрањивање слободе мишљења и говора, а за крај и забрањивање веровања у Бога. Истина је да док поједине који отворено и свесно крше наредбе владе предвиђене препорученим мерама, нико не дира, чак и подржава, нас дискриминишу, приводе, хапсе, затварају, саслушавају, осуђују и на крају протерују.
Владика Јоаникије је прииком покушаја полиције да га ухапсе рекао да се „догодио народ“. Шта се догађа у Црној Гори?
– Ових дана сведочимо свенародном ослобађању и буђењу на читавом шару земаљском. Ни наша територијом, мала – а историјом и светима велика Црна Гора није остала имуна на тај свенародни позив. Како каже наш Владика Јоаникије, „догодио се народ“. Дакле, народу је више превршило да га свако користи за своје мале и покварене циљеве као средство лакшег остваривања истих. Народ је почео да се буди из овог дубоког и од Бога отуђеног сна и да се ослобађа страха који је кроз претње, уцене и потплате учинио да човек заборави ко је и од кога је. Кроз овај народ и свенародне литије, људи су се приближавајући се једни другима, приближили Богу. Не верујем да смо у последњих 70 година били ближе Богу и једни другима него што смо сада. Почели смо да се враћамо једни другима, да се опет гледамо у очи, да опет једни другима пружамо руку подршке и помирења. Наш народ је кроз читаву своју историју свако своје дело почињао и завршавао са Богом, ма колико да су била тешка времена која су наилазила и прилике које су доносила. Чак и данас, када устајемо у одбрану светиња, ми не идемо са страхом и савијене главе, већ идемо са вером, за Часни крст и слободу златну, за све наше Свете, за наше цркве, манастире и црквишта, гробове предака који су са истим циљем страдали, али идемо и ради наших потомака. Да оправдамо част наших предака и осветламо образ потомцима. Идемо до Христове победе!
Може ли се ова прилично нестварна ситуација у Црној Гори превазићи и како?
– Наш народ не памти да је у Црној Гори владала већа неправда и безакоње него што је то сада. Народ који је изашао на улице широм градова Црне Горе јесте онај народ о којем историја говори. То је народ Светог Петра Цетињског и владике Рада, народ Мандушића Вука и владике Митрофана Бана, Марка Миљанова и других великана с ових простора. Народ се овде ништа питао није у последњих петнаест година и сада је почео полако да враћа властима и за отцепљење, и за признање Косова, и за укидање српског језика, и за улазак у НАТО… Све би то народ некако и претрпео јер је навикао да трпи, али се влада дрзнула да народу дира у око. Хоће да узме светиње, да отме народу Бадње вече у порти цркве или манастира, да му отме Велики петак и Свету Плаштаницу, да му отме венчање сина и крштење унучића, да му отме појање на одру, Крсну славу и Свето кандило, да му затре порекло и семе и начини га слугом свог режима, бесловесним бићем које само слуша а не мисли. Све му ово одузима отимањем Цркве и светиња. Ми, као народ, не можемо да функционишемо и постојимо без Цркве. Наравно, ова ситуација у Црној Гори се може решити. Чак је и начин врло једноставан: да актуелна власт измени спорни Закон о слободи вере, у оном делу у ком се цркви укида вишевековно постојање и у коме се црквена имовина национализује, односно постаје државна.
Да ли се прогон свештенства стишао или можете ли навести неке случајеве?
– Ових дана примећујемо да држава на неки начин покушава да разбије и небо и земљу у Црној Гори, да растури све и свја с циљем да Цркву потчини себи. Почели су напади на наше владике и свештенство, а ни народ није остао непоштеђен. У јануару је забрањен улазак у Црну Гору оцу Станку – сабрату манастира Острога и изречена му је мера забране уласка у исту у трајању од шест месеци. Након тога је отац Саво – сабрат манастира Ђурђеви ступови, депортован из Црне Горе и изречена му је новчана казна и забрана уласка у периоду од шест месеци. Након ова два покушаја, држава је кренула да напада још агресивније. Игуман манастира Златеш, јеромонах Николај добио је решење да напусти Црну Гору, уложена је жалба. Протојереју ставрофору Дарку Пејићу из Бијелог Поља је угрожен боравак иако у Црној Гори, као своме једином дому, живи већ 25 година, деца су му рођена ту и нема где да оде из Бијелог Поља пошто је у том граду толике године службовао и градио своју егзистенцију. Јереју Мирославу Михаиловићу, пароху у Плужинама, на Васкрс је поручено да треба да напусти Црну Гору иако у њој живи скоро 20 година. Протојереју Синиши Смиљићу, пароху у Улцињу, изречена је иста мера. Желим да напоменем да је један од разлога због којих је у фебруару Црну Гору морао да напусти и протојереј Никола Скопљак тај што му је усмено поручено да му се спрема депортација. Коначно, протојереју ставрофору Саши Јањићу из Пљеваља је уручено решење да напусти Црну Гору иако тај свештеник живи у Пљевљима 20 година, где је основао породицу и саградио кућу. С болом у души морам поменути да би његов одлазак из Пљеваља значио и да оставља свог упокојеног сина да чека Васкрсење далеко од својих. Показало се да се прогоне хришћани јер су – хришћани! Прогоне се јер се моле за све и свакога и живе по начелима које је сам Бог оставио.
Литије су привремено обустављене. Зна ли се када ће свештенство и монаштво поново у одбрану светиња?
– Свештенство, монаштво и верни народ никада нису одустали од одбране светиња. Светиње су брањене и када није било литија. Ово што су у Црној Гори тренутно обустављене литије услед такозване епидемије вируса ЦОВИД-19 само потврђује да Црква кроз векове никада није престала да води бригу и о телесном здрављу подједнако како што то чини када је духовно здравље у питању. С друге стране, на овај начин је показала и да поштује државу и њене одлуке. Дакле, Црква је спремна на сваки дијалог и договор. Надамо се у Бога да ће наставак литија овог пута значити пут ка измени спорног Закона или брисању чланова закона који су антицивилизацијски и дискриминаторни, и да ће водити до Христове победе, а да ће слоган „Не дамо светиње“, постати оно што и јесте, вечна молитвена заклетва Богу!
Негде се наводи и да вам је „замерено“ што је ваша малолетна кћерка узвикивала „Не дамо светиње!“ Зар је могуће да Вам због тога суде?
– Не верујем да моја ћерка лично има везе с тим, али у ширем контексту не искључујем ту могућност. Од самог почетка протестних литија у свим градовима Црне Горе могли смо запазити велико мноштво деце која испуњена радошћу и надом ходе са иконама и крстовима у рукама, и сама исказујући на неки начин протест због изгласавања неуставног и дискриминаторског Закона о слободи вере, али, пре бих рекао да су та деца на тај и такав начин показивала своје лично а ни од кога наметнуто опредељење. Деца су изабрала Цркву као једину наду и утеху, као једини пут спасења. Остављала су своје свакодневне играрије и тог дана се знало ко су и шта су, због чега ходају и у чије Име. Деца су ходила као Војска небеска, певала као хорови анђела, учествовала у литијама како би и сама, на неки свој начин, допринела борби за очување светиња Божјих. Нико их није присиљавао или приморавао на то. Једноставно их је водило срце, чисто као у анђела.
Недавно је одложено суђење владици Јоаникију и осморици свештеника из Никшића. Који је њихов грех?
– Они су оптужени да су прекршили мере које је прописао и препоручио орган Владе Црне Горе – Национално координационо тело (НКТ), чије се мере иначе спроводе селективно и, по много чему оправдано верујемо, из политичких разлога, а притом кршећи основна људска права о слободи вероисповести, кретања, мишљења и слично, а које користе само влади да спроведе свој зли наум у дело одузимајући Богу оно што је Божје како би дала цару оно што није царево већ Божје и народа Божијег. Дакле, кроз селективно и политичко примењивање мера НКТ-а, Влада Црне Горе још једном показује неозбиљност и пристрасност, крши свој сопствени Устав и законе и снисходи онима који подржавају њену нехуману и дискриминаторну политику, а све на штету једних, а у корист других. Кроз овај вид привођења и хапшења, очито да је циљ био да се заплаши хришћански народ, не само у Никшићу већ и у читавој Црној Гори. Богу хвала, хришћански род је показао своју веру и своју снагу трпећи нападе. Ова борба је одавно почела. Истрајаћемо до краја, до победе.
Због чега сте окривљени?
– На Ђурђевдан је, као и претходних година, требало да организујемо литију која је иначе сваке године на тај дан у поподневним часовима пролазила улицама града Берана прослављајући Светог великомученика и победоносца Георгија, заштитника града, предвођена епископима и свештенством уз велики број грађана. Ове године смо решили да кренемо у преподневним часовима како би испоштовали мере НКТ-а које су прописивале да се све верске службе на отвореном и затвореном простору служе без народа. Међутим, у центру града нас је дочекала групица људи која је уз повике „Не дамо светиње!“ самоиницијативно кренула за нама. Иако је на улицама града био примећен велики број полицајаца, нико од њих није пришао тој групи људи да их опомене да се разиђу већ су оптужили нас свештенике да смо их организовали, а након тога су нас позвали на информативни разговор. Два дана након тога, 8. маја, ЦБ Беране је поднео кривичне пријаве против мене и још неколико свештеника Основном државном тужилаштву у Беранама и то тужиоцу господину Марку Бојовићу чији су преци били свештеници, а многи су и страдали у одбрани светиња од најезде Турака, Аустроугара и осталих пошасти које су захватиле овај васојевски крај. Већ 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, гранична полиција Регионални центар Север издаје налог за прекид мог боравка и хитну депортацију из Црне Горе иако смо код тужиоца саслушани тек 18. маја. Дакле, гранична полиција ме је прогласила кривим пре саслушања код тужиоца, подизања оптужног предлога, главног претреса пред Основним Судом и изречене пресуде, иако за то није било разлога. На ово решење УП ЦБ Бијело Поље које је потписао начелник ЦБ Драган Шћепановић смо уложили жалбу другостепеном органу која одлаже извршење решења до окончања поступка пред надлежним институцијама.
Због чега су пропали преговори између власти Црне Горе и СПЦ?
– Подсетићу да су ти преговори почели два месеца након почетка протестних литија народа и Цркве које су и настале због због изгласавања срамног, дискриминаторног – антизакона о верским заједницама. Црногорске власти су сада затражиле да се наше епархије у Црној Гори региструју, а како би на тај начин власт могла да „докаже“ да Српска православна црква на овим просторима никада није постојала, да нема правни субјективитет и вековни континуитет, имовину и да није ни на који начин учествовала у стварању културног и државотворног бића Црне Горе. Вековну Цркву на простору Црне Горе би направили јучерашњом! То је главни разлог због кога су преговори пропали. Показало се да се власт понела према СПЦ крајње неодговорно и дискриминаторно. Црква није пристала да постане државни апарат за ширење братске мржње и продубљивање подела и уништење потомака оних предака који су је очували у најтежа времена. Дај Боже да власт преиспита своје потезе и уверења и не остане глува на вапај више од 75 одсто својих становника који припадају СПЦ као јединој канонској православној Цркви на овим просторима.
Јавности сте се обратили кратким саопштењем у коме наводите да „не идете од Цетињског манастира и Светог Петра“. Шта у случају да полиција ипак покуша да Вас протера?
– У Црну Гору сам први пут дошао 2004. године уписујући на Цетињу Богословију „Светог Петра Цетињског“, као ученик 13. генерације обновљене Богословије. Већ првог дана сам знао зашто сам дошао у Богословију јер ми је жеља била да посветим свој живот на службу Богу и Његовом народу, али нисам знао како ћу то да изведем. Убрзо се испоставило да није ни било потребе да то знам јер је све нас ученике Богословије, као своју децу, Свети Петар Цетињски, као владика и владар и као неко ко и дан-данас најбоље познаје народ и прилике у Црној Гори, водио кроз читаво школовање. Благослов Светог Јована Крститеља чија се рука чува у Цетињском манастиру нам је стално пружао утеху и учио нас истинском покајању, а Сила Часног крста нас је чувала и бранила од свих искушења и невоља које су нас пратиле кроз школовање. Сећам се тог 17. априла 2007. године када су присталице НВО ЦПЦ вођене са распопом Мирашем и његовом разбојничком дружином покушале насилно да уђу у Цетињски манастир и заузму га. Ми деца, ученици Богословије, стајали смо унутра, а старији испред са многобројним народом који је дошао да одбранимо светињу. Зар сада треба да се одрекнем тога?! Нисмо тада изговорили ни реч али дело је спремно чекало.
„Свак је рођен да по једном умре, Част и брука живе довијека!“
Извор: vesti-online.com
