Крстовданска литија у Никшићу: Човјек, вјера, истина и ријеч се не дају везати
„Светиње у чију смо одбрану устали су Божије! Да би се то разумјело човјек мора имати срце.. За љубав, слободу, срећу, правду треба имати чисту душу. Тада се све само открива. Само народ слободан има све у својим рукама“, овим ријечима обратио се свештеник Никола Маројевић хиљадама Никшићана, окупљених у молитвеној литији, на Крстовдан, у суботу 18. јануара 2020.
Прије величанственог свештеног хода, у никшићком Саборном храму, служен је Молебан Пресветој Богородици. Након службе, свенародна литија, предвођена свештенством и монаштвом, у мирном, достојанственом ходу исказала је неслагање са тзв. Законом о слободи вјероисповјести, који је уперен против епархија СПЦ у Црној Гори.
Никшићани су се, и ове празничне вечери, сабрали уз своју Мајку Цркву, борећи се, на миран, цивилизован и хришћански начин, за слободу своје Цркве и основна људска права.
Број окупљених, из вечери у вече је све већи и већи, па се, према процјенама ускоро, може очекивати спајање почетка и краја литије на улицама Никшића.
На Тргу „Слободе“, у центру града окупљенима се обратио протојереј др Никола Маројевић, говорећи о слободи која се не да везати.
„Недавно нас упита неко: чије је оно што је наше, прецјењујући себе, скривајући се под туђим именом, а у ствари показујући своје суштинско незнање. Мален је људски ум да то разумије. Светиње у чију смо одбрану устали су Божије! Да би се то разумјело човјек мора имати срце и најприје средити свој живот... За љубав, слободу, срећу, правду треба имати чисту душу. Тада се све само открива. Само народ слободан има све у својим рукама. Истина се не да везати“, рекао је о. Никола, додајући да је Истина само једна, и нема друго лице.
„Ова драма, на улицама Црне Горе, а видимо проширила се на многе земље гдје живе православни хришћани, надмашује и нас као њене протагонисте. Ово је, већ, историја, у пуном смислу ријечи. Они који, радећи свој посао, по трговима, на ћошковима, дроновима и базним станицама, пописују нас у књиге рапорта својим надређенима, у ствари нас уписују у књигу части, поштења и људског достојанства. Много је већа светиња коју бранимо од силе која је испред нас. Ријеч се не да везати“, истакао је свештеник Маројевић.
Навео је да дати ријеч, значи бити спреман за њу положити живот. То је, поручио је отац Никола, одговор онима којима је све јасно, а ништа не знају.
„Ово нијесу само улице, као што ово нијесу само шетње. Ово су молитвени вапаји народа рањеног неправдом и суштинским понижењем!“
„Црна Гора у којој данас живимо није Црна Гора за коју су живјели и гинули наши преци. Наш народ, ма како га звали, Срби или Црногорци, Црногорци или Срби, православни хришћани, никада није био раја! Раја нијесмо били ни под петовјековном турском империјом, а данас би од нас да направе рају!“
„Дах слободе који проносимо овим улицама, овим духовним лавиринтима, не може угушити нико. Као ни сјај у нашим очима и радост на лицима. То није од овога свијета. Можете нам окупирати земљу, али не можете душу. Она се не да ухватити. Вјера се не да везати“, нагласио је протојереј Никола Маројевић, чије обраћање је вјерни народ поздрављао срдачним аплаузима и повицима: Не дамо светиње!
Такође је казао да је вјера свјетлост која свијетли у тами, кад живиш по законима који се не могу видјети, кад ти је близу Онај кога нико није видио никад, а који ти даје да будеш то што јеси.
„Вјера је начин да будеш бољи, љепши, савршенији. Да будеш човјек. Светиње које безаконици подводе Држави су очни живац постојања овог народа. Ми немамо дубље тајне, а Тајна се мора чувати да би она сачувала нас. Човјек се не да везати“.
„Коме да предам цркву у моме селу поред које сам положио кости своје мајке и ближњих? Или оне, на коју сви јуришају у којој сам крштен водом и Духом и постао хришћанин? Како да предам кључеве Саборног храма, из кога смо кренули, у коме сам примио свештени залог вјечног живота, за који ћу одговарати на Христовом Суду. Како да предам оно зрно соли којим солимо погачу од Цара Лазара до дана данашњег? Коме да дамо онај квасац вјечнога живота који нам је пренио Свети Сава, којим осам вјекова у нашим душама нараста Царство Божије? Могу се човјеку везати руке, али не можеш везати Човјека у њему“, казао је свештеник Маројевић, закључујући своју наадхнуту бесједу ријечима:
„Само народ који носи Бога у себи може да буде слободан. Само човјек обасјан вјечним вриједностима, моралом, достојанством, поштењем, вјером има наде да ће опстати. Чувајмо храмове, бранимо домове, не дајмо на образ. Живјела слобода!“.
