У 22. недељу по Духовима, на празник Светог Стефана Дечанског, 24. новембра 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Јоакима и Ане, у никшићком насељу Видрован. 

Саслуживали су: протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох голијски и архиђакон Јаков Нинковић, уз молитвено учешће вјерног народа.  

Празник Светог краља Стефана Дечанког сабраним је честитао Преосвећени Епископ Методије.

„Чули смо у светом Јеванђељу ону чувену причу, можда најсуровију од свих прича Христових у Јеванђељу, о богаташу безименом Лазару сиромаху. То уствари није прича о богатству и сиромаштву самима по себи, него је то прича о пороцима и врлини. Увијек је, некако, људски ум склон да, на прву руку и површно, прима и прихвата, поистовјећујући богатство са нечим што је лоше и зло, а сиромаштво као нешто што ће нам помоћи, као нешто што је обавезно и незаобилазно на путу спасења. Али, ова прича о том безименом богаташу који је уживао, а коју чусмо у светом Јеванђељу, уствари је прича о његовој безосјећајности гдје на његовом прагу други човјек, немајући ни основно за живот, у болести, го и бос, није завриједио, чак, ниједног тренутка богаташеве пажње, да му се обрне а камоли да му шта погогне“.

„И онда како прича наставља, по њиховом упокојењу анђели су однијели Лазара, кога је Господ назвао у тој причи и именовао, значи да га се Бог опомиње у Царству свом, а и ми овдје кад благосиљамо једни друге говоримо нека нас помене Господ у Царству своме и нека нас се сјети, а богаташ, који није именован значи да га Господ и не спомиње у Царству свом, да је изгубио свој лик, своју личност, своје назначење, смисао свог постојања због чега га је Господ и створио. Кад завршипе један у наручју Аврамовом, овај Лазар именовани, а овај безимени богаташ и несретни, завешивши у паклу и мукама, ту нам, исто Господ показује да може богатство да заврши и у рају, јер је Аврам био богат човјек али његово богатство није било темељ и постулат на коме је он заснивао свој живот, него милост и љубав према Богу и ослањање на Њега“, казао је Владика.

Када дође тренутак, додао је он, када се сваки човјек освијести, а ево каже свето Јеванђеље, тај богаташ, који је у том свом заносу богатства и уживању тих добара, у том суженом стању свијести, не видећи ништа око себе и гледајући само како себи дда угоди, кад се напокон освијести и видио да све оно на чему је заснивао свој живот, тамо гдје је стигао више ништа не вриједи и не може му ништа помоћи, он се обраћа Авраму, праоцу.

„Каже: Пошаљи ми, видјевши Лазара у његовом наручју, Лазара, макар, да ми у овим мукама расхлади једном капи воде на језик мој, кад ми стави да ми мало разблажи и разгали ове муке у којим се налазим. Њему каже Аврам: Ти си своја добра у животу своме добио. Шта значи своја добра? Не општа добра и универзална, него она добра за која сви мисле да су добра, и За која си мислио да ће ти бити све у товм животу и да ћеш с њима моћи све да постигнеш. Та добра за којима си трчао и која си толико грабио у свом животу ис сва добио и тиме си све исцрпио, а она ти сад не могу помоћи. А Лазар је добио заслугу, јер Лазар значи Бог помаже или Бог ће помоћи и то има своју симболику. Дакле, у свим тим искушењима у којима се нађемо као људи никад не треба да заборавимо да смо сви Лазар, да ће Бог помоћи и да треба само са благодарношћу и трпљењем и поуздањем тврдим у Бога прегурати сва та искушења на која наилазимо“, бесједио је Његово Преосвештенство.

По Владикиним ријечима, сиромаштво само по себи није довољно да би се човјек спасио, него онај ко га са благодарношћу прихвата и ко подноси ту оскудицубез роптања, мржње и зависти према другоме који има и који му, при том, можда не даје.
„Ослањајући се, ипак, на Бога, знајући да је то због нечега добро и да ми не знамо шири контекст и слику и да треба имати повјерења у Њега, Његову промисао и то Његово допуштење у које смо запали, у ту животну ситуацију, то је врлина коју Господ награђује Царством небеским, дакле, не ни сиромаштво само по себи нас неће спасити, као што нас неће ни богатство само по себи погубити, него тај однос ко има више мора знати да има више да му је Бог дао преко онога што му треба, не да би се расипао и у томе, упропаштавао свој живот и нарушавао тиме своје здравље, него да би помогао ономе који нема и коме је дато мање и тиме изградио однос љубави према свом ближњему. То је мјера нашег односа, милосрђе, самилост, гостољубље, разумијевање, прихватање другог. То је оно што ће нас довести у близину Божју“.

„А онда каже овај богаташ занимљиву ствар: Кад је већ тај јаз непремостиви између нас и вас, а то је онтолошко питање стања духовног које је неспојиво, није то просторна дистанца нека, ни географска одредница коју треба превазићи нечим, него то је стање духа, а онда он каже: Макар пошаљи, Аврааме, да кажу мојој браћи који су још на земљи да не заврше гдје сам ја. А каже њему Аврам: Е, мој синко дато је довољно људима који хоће да препознају истину, да је прихвате и да крену за њом у овом животу. Дат је Мојсије и пророци, и тиме Исус показује да је континуитет Мојсија и пророка Његова наука и да је то било послато људима и да су се могли преко тога спасити. Али, каже он: Боље пошаљи неког одавде, јер ако неко дође из мртвих да им посвједочи, вјероваће. А он каже: Ако не вјерују Мојсију и пророцима и нису спремни да прихвате ту истину, неће вјеровати да им ко из мртвих се подигне и да им свједочи ту истину“, навео је Епископ Методије. 

Додао је да та, једна од најсуровијих прича Исусових у Јеванђељу, учи нас да ако не можемо испунити све заповјести Божје, Он је, такође, у данашњем Јеванђељу које се читало на Светог Стефана Дечанског, чули смо да је једина заповијест коју даје је љубав. 

„Љубав је однос према ближњему, никако не можемо Богу угодити осим преко свог ближњег, преко онога који је створен по лику Божјем. Ако будемо праштали, опростиће се и нама гријеси наши и ако не будемо осуђивали, нећемо ни ми бити осуђени. Тиме нам је Христос показао пречицу до царства небеског. Поред свих својих слабости које носимо и с којима се хватамо у коштац или, у мањој или већој мјери губимо или добијамо у борби с њима, ипак нада нам је да ако будемо опраштали и будемо спремни да другоме истог тренутка опростимо и да увијек будемо спремни да никад никога и низашта на овом свијету осудимо, Господ нам је гарантовао да нам је то пречицаза Царство небеско“.

„Нека нам Свети Стефан Дечански, велики светитељ који је успио и у свој слави овоземаљској, краљевској сили и моћи, богатству само таквом за оно вријеме које је посједовао, и моћи коју је имао, успио је, ипак, а то прослављене његове мошти и благодат која се излива на ону светињу, манастир Дечане гдје оне пребивају, показују да је ипак успио да сво то богатство не претпостави својој души и свом односу према Богу и према свом народу и ближњем. Он нам је показатељ да то тако може. Показатељ нам је и Свети Петар Цетињски који је био и Митрополит, монах али је био и свјетовни владар и имао је моћ. Никад није људе затварао, ни прогањао, нити је намете и порезе сиротињи наметао које нису могли да поднесу. Само их је кумио и молио да опраштају једни другима, да се укине крва освета, да једни другима не скачу заврат, довољна нам је мука и сиротиња, турска најезда и окупација да се још међу собом не кољемо. Сву ту муку коју је имао, знао је да каже у својим исповјестима и писмима која је писао да би му можда чак лакше било међу Турцима, него међу својим народом колико га нису слушали и разумијевали оно што је говорио“.

„Господ га је, и ту улогу коју је имао, то мјесто које је покривао као и свјетовни господар над народом, прославио га је и ево имамо и Светог Стефана Дечанског као владара и Светог Петра Цетињског као владара у кивотима којима се обраћамо молитвено и молимо да заступају пред Светом Тројицом Богом љубави, да и ми, макар, малим дијелом успијемо, ако не да испунимо све Божје заповијести, оно макар да будемо спремни, знајући спабости своје, из смирења свога опростити свакоме и не осудити никога“, поучавао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.      
          
Након Литургијеуприличена је трпеза љубави, са које се обратио свештеник Драган Крушић, који је захвалио Преосвећеном Владици и вјерном народу.

У току литургије, Владика Методије је благословио ношење орара чтецу Јовану Симанићу.