Сахрањена монахиња Анастасија (Палибрк)

На монашком гробљу у Манастиру Светог великомученика и побједоносца Димитрија Солунског на Боану Кадића код Даниловграда, данас, 15. марта 2024. године, сахрањена је новопрестављена монахиња Анастасија (Палибрк) која се упокојила у Господу у сриједу 13. марта 2024. године.

Заупокојену литургију 14. марта 2024. године, поред одра новопрестављене слушкиње Господње, у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Никшићу служили су свештеници јеромонах Владимир (Палибрк) и јереј Огњен Дамјанац, а монашко опијело у Манастиру Светог Димитрија – Боан Кадића бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске, епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Монашком опијелу присуствовала је бројна родбина, игумани, игуманије, монаси и монахиње наше Цркве.

Од новопрестављене мати хаџи Анастасије (Палибрк) дирљивим ријечима опростили су се јеромонах Роман (Виларет), сабрат манастира Острога, а у име фамилије г. Рајко Палибрк.

Монахиња Анастасија сахрањена је на монашком манастирском Светодимитријевском гробљу Боан Кадића, гдје чека трубе Другог Христовог доласка, коме је цијелог свог живота вјерно служила трудећи се у богољубљу и човјекољубљу ишчекујући живот будућег вијека и непролазну свјетлост осмог незалазног дана.

Нека Господ Исус Христос упокоји душу своје новопрестављене слушкиње монахиње Анастасије и подари јој Царство небеско, молитвама Светог Саве, Светог Василија Острошког, Преподобне мати Параскеве, Свете Анастасије мајке Светог Саве и свих светих.

Христос воскресе – ваистину воскресе, и свима радова живот вјечни!

Мати хаџи Анастасија, рођена 1950 године, иза себе је оставила синове јеромонаха Владимира (Палибрка) сабрата манастира Острог и Анђелка, кћерку Биљану и унучад.

По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија замонашио је игуман манастира Доњи Брчели јеромонах Никон (Кокотовић).

+++

Опроштајни говор г. Рајка Палибрка над одром блаженопочивше монахиње Анастасије (Палибрк)

Тужни скупе,

Ожалошћене породице Палибрк и Вукојичић,

Многољубљени и поштовани монаси и монахиње, часни оци Српске православне вркве,

Браћо и сестре,

У име братства Палибрка из Потока и са Корита, а по жељи моје браће Анђелка и Бориса и сестре Биљане, опраштам се од моје стрине Олге Палибрк, рођене Вукојичић, супруге мог покојног стрица Миланка.

По вољи Свевишњег поклањам се сјенима монахиње Анастасије и љубим јој пречисту руку која је изњихала и подигла мог брата у Христу јеромонаха Владимира (Палибрка) и подарила га Богу и Српској православној цркви и која је последње године свог овоземаљског живота провела у посту и молитви.

Изнад одра монахиње Анастасије и стрине Олге, нећу да спустим главу, нећу да пустим сузу нити ће глас да ми задрхти. Овдје и сад ћу само да подигнем своје лице ка Небесима и да се захвалим Створитељу што још увијек по земаљском шару корачају жене као што је била она, које су у свом лику и свом животу спојиле оно најљепше и најсветије, физичко и духовно мајчинство.

Такве жене, оне које се једино могу назвати МАТИ, од искона су биле, остале и биће темељи наших кућа, темељи србског народа, србског језика и србске православне вјере. Док год постоје наше МАТИ, ми њихова дјеца бићемо достојни Творца, а небо изнад нашег рода никада неће бити премрежено паучином.

Кроз историју, те србске Мати су у свом световном животу рађале и подизале стубове нашег народа, међу којима су и свети принц Растко и свети краљеви Стефан Рашки и Милутин Бањски, а остатак својих живота посветиле су служби Божијој.

За та своја дјела оне су заслужиле да буду светице и да их народ  довијека помиње у причама и молитвама.

Сви још памтимо оно вријеме када су овакве жене, србске Мати, на својим плећима изнијеле тешка бремена борбе против безбожништва и отпадности од вјере. На њих је било спало све оно духовно што нас чини достојним предака и по чему смо дјеца Божија.

Оне су биле непробојна устава и тиха вода која је брегове одронила и смјерне ратарке које су у вртове срца и душа своје дјеце засадиле сјеме Вјере, Љубави и Наде, а то сјеме је у Славу Бога проклијало и узрасло и већ даје богоугодне плодове.

Браћо и сестре,

Олга Вукојичић удала се за Миланка Палибрка из села Потоци код Пљеваља, 1967. године и дошла из једне часне и угледне породице у другу исто такву. Свој заједнички живот Олга и Миланко настављају у Никшићу подижући своје троје дјеце синове Анђелка и Бориса и кћерку Биљану.

Само Олга зна колико је труда и мукотрпног рада у свом животу уложила да би се изборила за оно што јој је било најпрече и најсветије, а то је брига о њеној породици. Колико је искрене љубави, пажње и поштовања имала за сваког кога је срела или ко је ушао у њен дом то сви знамо, а Свевишњи најбоље.

Олага је у свом световном животу била једна од оних часних жена које су цио свој живот посветиле другима и које су биле срећне онолико колико су среће, пажње и љубави поклањале.

Васпитавана и одгајена управо у том духу на сваком кораку је доказивала да јој је даривање добра и живљење свог живота за друге, смисао постојања. Зато Олга спада у оне велике и часне жене, мајке, супруге, сестре, снахе и домаћице – темеље својих кућа које имају толико снаге и толико љубави да се одупру свим тешкоћама и да у исто вријеме остану оличење смјерности, скромности, доброте и благородства.

Уз све то Олга је свако своје добро дјело, сваку благодарност и благородство посвећивала Богу и овјенчавала и украшавала вјером и молитвом да би се на крају, по смрти свог животног сапутника, у потпуности предала вјери, посту и молитви као монахиња Анастасија.

Тако је свој овоземаљски живот крунисала постајући Божија служитељка.

Оче Владимире, брате Ацо и сестро Биљана, свака ријеч утјехе је сувишна и ситна као зрно прашине на вјетру. Кад мајка одлази са собом однесе велики дио нас. Однесе једно, а донесе друго које је вредније од бола и жалости за њеним одласком, а то је неугасла љубав према нашо родитељци и понос што се зовемо њени и што њено име увијек можемо изговарати гласно и уздигнуте главе.

Драга стрина Олга, још увијек ми је јасна слика твог загрљаја са мојом покојном мајком од прије петнаестак година. Сестринског загрљаја и топлих ријечи.

Данас сте обје на Небесима у друштву свих оних дивних, великих часних жена које су рађале и подизале Палибрке и које су у њихове душе засадиле сјеме вјере, љубави и људсковине.

Почивај у миру, овдје поред Манастира Светог великомученика Димитрија на Бовану Кадића. Овје у колијевци предака твог Миланка и твоје дјеце, чији је најбољи син показао како се брани част и образ своје сестре и свог рода.

Мати Анастасија, опрости мени грешном што не приступих твојој руци и не замолих те да ме поменеш у својим молитвама. Али знам да си ти то учинила још давно и да ћеш то и у Рајском насељу чинити. И зато ти хвала!

Мати Анастасија, стрина Олга нека ти Бог подари рајско насеље

Сада и увијек! Амин, Боже дај!

Извор: Радио Светигора