У Бијелом Пољу одржана традиционална Васкршња академија

У бјелопољском Центру за културу у суботу 9. марта 2019. је одржана свечана академија поводом Васкршњег поста.

У Бијелом Пољу одржана традиционална Васкршња академија

Академију је благословио преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

“Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог-Васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можемо га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.

Благосиљајући сабрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.

О. Гојко је похвалио идеју да се  академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.

“Сви ви знате да озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту и постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко  преговарања за младу, па до Општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо Хришћани, зашто је саграђена ова лијепа црква Светих Апостола Петра и Павла - је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.

Сада када кажемо Васкрс у народу се може чути како више воле да славе Божић од Васкрса. И то је традиција, што се тиче обичаја макар када је у питању кућна атмосфера, да је  некако садржајније слављење Божића у кућама. И то се некако задржало, пошто смо дуго били без цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и што каже Његош “нема веће славе од Божића”.

Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини - прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање,  за тугу  је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што нас Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих Анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима:

“Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити”. То је онај Милешевски  Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене умјетности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели -младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи света Литургија, то је она Часна Трпеза, Жртвеник, гдје стоји Иконостас. Некад је, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама,  да поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом. Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у цркву прексти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете Мошти, онда идеш да цјеливаш Свете Мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света Литургија је обично иза иконостаса, мада у раним црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је градација да би се  људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. Васкрс је центар тога зашто постоји црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо Хришћани. Да нема Васкрса ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар ни Павле не би уопште имали никакав значај, нити бисмо их могли звати Светима, нити би било моштију, да није Христос Васкрсао. Ако је то тако, ако је толико важна та тема за живот цркве онда се заиста треба припремити.  А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да бисмо га носили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице... Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад  током године исповиједамо ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.

Васкрс није прилика да ми себе тучемо у главу, да глумимо неко пренемагање, већ да мало заврнемо славине нечега што нам је иначе сувишно. Да би се умирила та сувишност, тај неки вишак приче, гледања, размишљања, бављења пословима који нису ни добри ни лоши, него нам тако просто поједу све вријеме нашега живота - да би човјек чуо Бога. Ево, предуслов да ја нешто причам јесте да ви ћутите, јер када би само сваки трећи човјек нешто говорио, не бисмо се могли чути. Ако је тако за једнога попа који хоће нешто да нам прича, како ли је за Бога. Потребно је умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује. А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.

Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице.

“Имали смо припремне теме које су нам сугерисали и учили да ако ћемо да, што би рекли Цетињани “улажемо” у тај посао Васкршњег поста ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли га да јој излијечи кћер. А он јој каже: Немам ја кад око тебе да радим, ја сам дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А она каже: Знам да ниси дошао ради нас, али молим те помози, кћерка ми је болесна, а он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло ма не требаш ни ти мени. А она каже: Ма нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е онда Господ каже Апостолима за ту жену “као псето” да “ни код једног од њих није видио такву вјеру”. Она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља. Следећа прича “О Закхеју”, о омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа. Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи, и,  следећа прича “О митару и фарисеју”, па следећа “О блудноме сину” носе поруку - ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема - него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеоролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља - ако вјерујеш наћи ћеш Бога. Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закхеј, и онда ће Бог да те види”, бесједио је о. Гојко.

 

Video kanal Eparhije  Radio Svetigora  Sveviđe

Srpska pravoslavna crkva