Васкршња порука Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија

Драга браћо и сестре, Драга дјецо Божија,

Радујмо се Васкрсењу Христовом које је Празник Празника и Торжество Торжества!

Радујмо се јер само вјера у Васкрсење Христово може истински да зближи и помири људе и народе.

 „Твар је Творца човјек изабрана“. И само одустајање од палог човјека и пристајање уз Васкрслог Христа, само улазак човјеков у Догађај над догађајима, само удио у Најважнијем преокрету у историји човјековој, само Побједа над смрћу, само Излазак из материјалне и идолске глади живота, само Превазилажење граница личних и људских, само Пробијање чељусти улога, главних и споредних, у које смо се заодјенули, само Искорак из себе и представе о себи, Удах простора Вјечности, Удах времена Бескрајног – свагда и васколико понављам – само вјера у Васкрсење Христово припрема и отвара човјека за љубав и за брата.

По Васкрсењу Христовом апостол Павле објављује: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни господара; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“. После Васкрсења Христовог ништа више није исто, ни човјек више није исти, није исти живот, нити смрт. Нема више разлике између народа, нема разлике између људи, само је једна мјера за све – Христос. У мјери у којој смо Христа задобили чини нас способним да будемо радосни у Вјечности. А по мјери наше вјере у Васкрсење Христово и у мјери нашег слободног избора и аутентичног живота у складу са том Истином – ми ћемо једни друге гледати без разлике и препознавати као браћу јер смо сви једно у Христу.

Христос Који је савршени небески Човјек и Посљедњи Адам понио је нашу природу и преобразио је у Свој живот. Он сам је у нама и са нама, Он јесте Црква – сједињење и састављање свих у – једнога савршеног у Христу, а ми смо у Цркви Његови сутјелесници и причасници Његовог вјечног живота – причасници Божанске природе. Бити Посљедњи и бити Нови могуће је само у заједници и „вјечном загрљају Бога и човјека – најдубљој чежњи људској“. Христос се у Цркви и Евхаристији јавља као Нови Адам, а то значи не само као индивидуална личност, него и као – колективна личност, тј. као Црква, као васпостављена пуноћа људске природе, као образац и икона божанског живота свих вјерних, сједињаваних Њиме са Оцем кроз Духа Светога.

На темељу те љубави и те жртве настаје хришћанска заједница. Бог је жртвовао Сина свога ради нас јер само жртва за заједницу гради заједницу љубави. Другачије се заједница не може стварати, било да је ријеч о породици, друштву или држави. „Ако је Бог на првом мјесту, онда је све остало на свом мјесту“. Та и таква заједница љубави ствара човјека и државу којој ни врата пакла не могу наудити. Исто тако, нема осјећања припадности заједници у коју људе сабира Логос, без морала и осјећања дужности према тој истој заједници. Тешко је и немогуће без Вјечног додирнути вјечност! Зато нам заједнице пате и скончавају на њивама глади. Политичким мјерама не можете спасити ни сами себе, а камоли вјеру, вољу, радост и смисао. Држава не гради заједницу љубави, већ обрнуто, само заједница љубави која је Црква може градити народ и државу.

Једину од европских нација, српску нацију, градила је и гради Црква, зато велимо „сладко православље“, а српство држимо духовном категоријом која је дубоко утемељена на жртви Христовој и жртви народној. И опет и опет, у име заједнице Живих у којој смо сви ми сабрани, у име милионских српских праведника палих у борби за слободу на свом вјековном огњишту, побијених и покланих, жена, старих и оних најмањих, у име покрадене српске историје, језика и гробне земље, „снажно подижемо свој глас и указујемо на покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида“. На дјелу су исте старе политичке манифестације и политичко приземље, на дјелу је Ругање Христу. Свевидећи Господ који је Истина учи нас да „уколико је заборав хљеба који силази с неба дубљи, утолико је отимање творевине и њених добара од Бога и од ближњих – безочније и саможивије.“ Мржња на Христа којој свједочимо данас, а која траје више од двије хиљаде година, има разна обличја. Свети старац из Клепаца им је понудио свој мир као одговор, рекавши: Само ти сине ради свој посао.

Онај који Другога не препознаје као брата, није прије тога познао Христа. Он је онај несретни циник који пљује и бљује: „Христе, знаш ли ко те је ударио?“. Он је онај блудни син који живи далеко од Оца. Он је онај који напушта светост на коју је позван и одлази да изда своју браћу и свој род за 30 сребрника. Како онда, тако и данас, у коријену сваке издаје је новац. У коријену сваке издаје је мрак и смрт, јер скок у охолост мора да се заврши болним падом.

Човјек пада и устаје у непрестаном боју за небеско или земаљско. „Гријех је смрт, врлина је васкрсење“. На том путу човјек кроз Тајноводство открива Бога. Жеља и чежња да се вратимо себи и Другоме, да се вратимо Богу - већ је васкрсење. Потреба за љубављу, за смислом, за Богом - већ је васкрсење. Човјек управо и живи осјећањем смисла. А осјећање смисла јавља се у човјеку само у самоспознаји, која се код Светог Јована зове покајање. Покајање отвара и помјера границе смрти пред којима се човјек нашао.

Тамо гдје је благо ваше, тамо је и срце ваше. Таква су и дјела ваша и по дјелима ћу вас познати, вели Господ. Не постоји ништа на земљи што може човјеку да објасни човјека и у томе и јесте сила Христова јер је открио суштину човјека као личности. То је тајна која се разрјешава кроз Литургију: „Човјек је биће у коме се дешава драма уздизања од себичне индивидуе ка отвореној личности, отвореном Небу и свијету и радости“. Рађање личности у човјеку је суштински и пресудни, празнични и свечани догађај који се не догађа сваки дан, већ у великим тренуцима љубави и жртве.

Ми смо данас на Литургији додирнули смисао и небо, устали смо из прашине и сујете свијета, одморили се од пролазности, наситили се хљебом насушним храном бесмртности – Тијелом и Крвљу Христовом. Причешћујући се од једног и истог (тијела), постали смо једно тијело, имајући у себи једнога Господа.

„Као што музичар, наштимовавши харфу и вјешто компонујући дубоке тонове са високим и средњим, ствара једну складну мелодију, тако и Бог Логос, Божија Премудрост, држећи васиону као харфу, мигом Својим и вољом складно и прекрасно ствара свијет и јединствен поредак у свијету, и тако се Њиме остварује нека чудесна и ваистину божанска хармонија.

И ово моје данашње обраћање вама, драга дјецо Божија, слика је и праслика заједнице љубави и жртве свих сународника, родитеља и учитеља наших, заједница која нас је градила и гради, а чији сам и ја дио са свима вама данас и овдје, свима прије и свима послије нас.

Драга браћо и сестре,

Васкрс је највећи дар живота вјечнога и највећи хришћански празник!

Свим православним вјерницима честитам празник са жељом и надом да у Васкрсењу Христовом пронађу смисао свога постојања и свога живота. Да се окрену од новоископаних бунара и закораче у Празник који укида све границе између Бога и човјека, између човјека и човјека, између створеног и нествореног, између живота и смрти.

Иштите најприје Царство Божије и правду Његову и све ће вам се дати. Без доброте, истине и љепоте нема живота. Без живота у Христу нема личности. Без личности нема покајања, нема Васкрсења, нема Вјечности.

Радујмо се јер само вјера у Васкрсење Христово може истински да зближи и помири људе и народе.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!