На Српском православном гробљу у Беранама сахрањен протојереј-ставрофор Драган Ристић

На Српском православном гробљу у Беранама, у уторак 27. фебуара 2024. године, на празник Преподобног Марона Сиријског и Светог Кирила Словенског, сахрањен је слуга Божји протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник беранско-андријевички и старјешина беранског Саборног храма Светог Симеона Мироточивог.

Митрополит Јоаникије, који је служио опијело, у бесједи је казао: ”Можемо с поносом рећи да је међу нама боравио један сјајни свештеник, у свему добар примјер, вјеран Цркви, светој служби и свом народу до краја, вјеран светињама.” У име Исламске заједнице у Беранама од о. Драгана опростио се еф. Рахим Муратовић: ”Не мјеримо живот по годинама, него ћемо га мјерити по дјелима, а овај човјек, пред којим стојимо, наш брат и пријатељ, пуно је оставио иза себе.”

Свету заупокојену Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови, гдје су били изложени земни остаци протојереја-ставрофора Драгана Ристић, јутрос је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха из више епархија Српске Православне Цркве, а уз молитвено учешће бројних вјерника, који су сабрали да својим присуством изразе велико поштовање и хришћанску љубав у народу омиљеном и цијењеном свештенику Драгану Ристићу.

По завршеној Литургији, свештеничко опијело служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Члановима породице протојереја-ставрофора Драгана Ристић, родбини, кумовима, пријатељима, колегама свештенослужитељима и бројним вјерницима, ријечју архипастирске бесједе обратио се Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, рекавши да прерано оде из овог живота у живот вјечни, честити прота Драган Ристић.

„По нашем разумијевању, 54 године јесте рано и зато је ова жалост данас велика, јер када смо очекивали да ће наш прота у најбољим годинама брати плодове дугогодишње свештеничке службе свијетле и вјерне, он оде од нас у наручје Божје. Међутим, ако гледамо које је бреме носио у овом животу, и од његовог рођења и кроз школовање, а посебно од кад је постао свештеник, видимо да је то један пуни живот. Дошао је овдје у Беране са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија прије 31 годину. Заједно са о. Никодимом, игуманом овог манастира, честитим монахом, приступио духовној обнови овог краја. У то вријеме много народа је било некрштено, а од оних који су крштени доста је било отуђено од свете православне вјере, нарочито од светих богослужења. Све је то било у неким остацима од онога што је некада било“, подсјетио је Митрополит Јоаникије, наводећи да је те остатке требало сабрати, народ објединити па су о. Никодим и прота Драган заједно носили терет духовне обнове заједно.

„Велики је то подвиг, у јако скромним и тешким условима, у народу који је осиромашен и расељава се непрестано из Лимске долине, па је та обнова почела прво што су почели крштавати и дјецу и одрасле. Затим је почео градити и обнављати свете Божје храмове: градња храма на Полици, обнова цркве Свете Тројице у Азанима и многе друге светиње, започео је отац Драган. Кад је обновљена Епископија будимљанско-никшићка још је више терета пало на његова плећа. Он је био први секретар Епископије. Више је он волио парохијску службу него да сједи у канцеларији. У том погледу имао је велике успјехе. Волио га је народ, а он је био такав човјек кротак, безазлен, прави народни свештеник који дијели са својом паством, са својим народом, са било којим човјеком, дијели и зло и добро“.

„Колико је тужних утјешио! Нема породице која је била у некој невољи, јаду и биједи, а да је он није посјетио, да није са њом састрадавао и да није помогао и прискочио и мотивисао друге да помогну. Не смијемо заборавити оно тешко вријеме НАТО агресије на СР Југославију, Србију и Црну Гору када је овдје заједно са о. Никодимом примао на стотине браће и сестара, изагнаних са Косова и Метохије, па су их смјештали у манастирске конаке и тражили да им нађу кров над главом. Памти га по тим добрим дјелима Пећка Патријаршија и Високи Дечани, гдје је ишао често и да богослужи. Памте га и сви они који су у то вријеме избјегли. Једина адреса у том моменту био им је манастир Ђурђеви Ступови, отац Никодим и отац Драган Ристић”, указао је Митрополит Јоаникије.

Толико је, по његовим ријечима, о. Драган био омиљен у народу да они који су га познавали, увијек су жељели да с њим буду у контакту, а он се несебично давао вјернима.

„Можда је то понекад радио и на штету своје породице и није био довољно са својом породицом, али, он је заправо заједно са својом породицом носио то бреме. Добио је, хвала Богу, диван пород, четири кћери, већину је поудао, дочекао и унучад, а оно што је посебно важно да истакнемо – његова је идеја била да се подиже Саборни храм у Беранама. То је започео још са блаженопочившим Митрополитом, ископали су темеље, положили камен темељац, није се могло даље због тога што нијесу биле добијене све дозволе, а касније је био душа те градње. Бивао је у том Одбору и секретар, а завршио је као предсједник тог Одбора, јер је све некако падало на његова плећа. Ево, овај свети храм Светог Симеона Мироточивог већ се завршава, али прота не дочека да се освешта овај Храм“.

„Од сада нећемо чути умилни глас нашег свештеника, проте на богослужењима. Треба да поменемо колику је љубав имао према храму Божјем, како је лијепо служио, како му је то лијепо пристајало. Био је магнет за народ и вољели су људи кад имају какав проблем да иду код њега на исповјест и да им, баш, прота Драган прочита молитву“, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, нагласивши да су у проти Драгану имали примјер доброг, сјајног и врсног свештеника, те да му је жао што није више чувао своје здравље.

„Опомињали смо га, повремено, међутим, он је ишао неким својим путем, није марио за свој живот много. То је, можда, једино што би му се могло приговорити, а Бог ће опростити. Међутим, оставио је свијетлу успомену и велики дубоки траг као свештеник. На њему је почивала духовна обнова за ових 30 година, дошли јесу млађи свештеници и монаси, монахиње, али отац Драган је свима био ослонац и сјајан примјер, како је то било у вријеме литија. Није много говорио, али је био са својим народом као вођа духовни, а не можемо заборавити ни оне моменте када су безбожници хтјели да оскрнаве Беране и унесу дух раздора, у вријеме када се секта дедејићеваца почела ширити по Црној Гори. Ко је ту секту сузбио у Беранама? Отац Драган заједно са народом. Не би народ то могао без њега и то у неколико наврата, томе сам свједок. Исто тако је поступио и у вријеме литија. Први је од свих свештеника изашао да скрене пажњу, заједно са народом блокирао пут и рекао да то не може тако да се чини“.

„И, хвала Богу, народ је подржао своју Цркву, а подржао је зато што је имао такве свештенике као што је отац Драган Ристић, који су искрени и честити до краја, ничим се не истичу осим својом смиреношћу и вјерношћу Цркви Божјој, а то је народу сасвим довољно и најпотребније да види код свештеног лица“, истакао је Митрополит, наводећи да данас заједно испраћају проту са тугом, али и са радошћу.

„Са тугом, јер смо га прерано изгубили, али са радошћу зато што смо га добили за вјечност и што можемо с поносом рећи да је међу нама боравио један сјајни свештеник у свему добар примјер, вјеран Цркви до краја, светој служби и свом народу, вјеран светињама и што смо увјерени да ће га Бог наградити за његову вјерност и велико пастирско дјело. Недостајаће нам отац Драган, недостајаће нам његов лик, његова непосредност, безазленост, љубав, гостопримство. Славио је Светог Јована Милостивог и то је била најпосјећенија кућа у Беранама за славу. Нигдје се није тако долазило као на славу код о. Драгана Ристића, ни код једног свештеника, ни код једног владике, ни код једног игумана. Такав је био наш честити, тихи, мирни, добри, кротки прота који се никада ни на шта није жалио, вјероватно да је у својој души нешто понекад и скривао од тешкоћа које живот доноси, али он је то све смирено и кротко носио“.

„Нека Господ прими његову блажену душу у своје живоносно и вјечно наручје, нека га обдари вјечним животом и вјечним добрима и нека ниспошаље његовој ожалошћеној породици утјеху и благослов Божји. Нека његова породица зна да су имали проту са којим се поноси Црква Божја, па је то и за породицу велика част“, казао је Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије.

У име Исламске заједнице у Беранама, ријечи утјехе упутио је имам Рахим Муратовић.  

„Растанци су сви тешки, шаљемо неког у други град или у другу земљу да живи неки бољи живот, па плачемо. Ја, када сам чуо за мог брата, тако могу слободно рећи, сузе су ми пошле тада и рекао сам: Не. Не требају сузе ићи, вјерник не смије да плаче, вјерник вјерује у други, бољи живот. И као што рече уважени Митрополит да је кратко живио, да, али има и друга – он је дуго живио, јер не мјеримо живот по годинама, него ћемо га мјерити по дјелима, а овај човјек, пред којим стојимо, наш брат и пријатељ, пуно је оставио иза себе, прво, добру и честиту породицу, затим, што бисмо ми муслимани рекли, добар џемат, а кад поменух муслимане, овдје има и муслимана на овој сахрани, и ми смо га једнако вољели као и ви хришћани. Он је био и наш пријатељ, и друг. Како за мене кажу наш ефендија, тако су муслимани за њега говорили наш Драган, наш свештеник. То је оно за шта смо ја и он живјели, мени је Бог, ето, још који дан продужио да живим, и ја вјерујем, код оволиког свештенства, да ће имати ко да настави његовим стопама“, рекао је имам Рахим Муратовић.

Подсјетио је да су у тешким временима, „када су ружни вјетрови дували“ и када је „најлакше било бити нечовјек, а тешко бити човјек“ њих двојица су били заједно.

„Овај човјек ми је, посебно, ушао у душу што је имао повјерења у мене, кад му је било тешко, осим породици и можда пар вас, са мном је то дијелио. То се не смије заборавити, исто и ја са њим. Да ме неко сад пита какве је очи имао Драган, вјерујте ми да не знам, али какву је душу имао - то знам. Имао је душу као мало ко. Имао је душу и срце невиног дјетета, како неко објави јуче на фејсбуку: Наизглед груб или крут, а чим би човјек мало са њим стао видио би да се у њему крије један невини дјечак, пун љубави према сваком, увијек расположан да, ко се налази у његовом друштву, да му буде фино“.

„Ми смо се тако дружили, смијали се, дружили и увијек ми је било фино са њим, а имам утисак да је и њему са мном. То је знак да смо живот на овом свијету тако прихватили да живимо за овај дан и опет кажем, није ме срамота, нећу прихвати, осим породице, да га је иком више жао него мени. Тридесет и једну годину смо често били заједно на разним пријемима, свечаностима, на кафу необавезну. Зашто живимо? На крају крајева, за овај дан и да имамо шта понијети пред Господара. Драган има шта да понесе пред Богом, јер, речено је да се жање оно што се посије. Требамо га се сјећати само по добру, осим тога по ничему другом се немамо сјећати Драгана, осим само по добру, а то је веома битно да га таквог памтимо и помињемо често“, казао је имам Рахим Муратовић у име своје породице, поручивши да очекује са о. Драганом поновни сусрет у вјечном свијету.