Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Мелетија Антиохијског, у суботу 25. фебруара 2023. године, са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Симеона Мироточивог у Беранама.
Наступајући празник Преподобног Симеона Мироточивог и храмовну славу Саборног храма у изградњи, ријечима архипастирске бесједе честитао је Преосвећени Епископ Методије, рекавши да су и наше душе, и душе нашег народа вјековима у изградњи, у припреми да у себе смјесте Несмјестивог Христа Бога нашег.
„Пјесма коју смо пјевали док смо окретали колач каже: Данас нас Свети Дух и благодат Његова овдје сабра и сви, узевши крст свој, говоримо: Благословен Који долази у име Господње. Јеванђеље које се чита на данашњој слави овог светог храма, говорило је о томе како је Христос рекао својим ученицима: Ко хоће за мном да иде нека узме крст свој на плећа своја и нека иде за мном. Ко мисли да сачува живот свој изгубиће га, а ко изгуби и преда живот свој мене ради, Јеванђеља ради, каже Христос, сачуваће га за живот вјечни“, рекао је Владика.
Управо је то урадио Стефан Немања, велики владар ових простора, цјелокупног Балкана и шире, за кога је цио тадашњи свијет знао, али је и он, додао је Његово Преосвештенство, знао једну велику тајну и истину.
„Све земаљско је пролазно, колико год човјек тог богатства, власти, силе и моћи стекао, али то само зна онај човјек који истински повјерује у Христа Богочовјека и ко се у дубинама своје душе, у тишини свог срца и своје молитве, с Њим сусрео. Не знају сви људи, мисле да је форма и облик Цркве као нека институција која је утицајна у некој средини, у народу, да је Црква иста институција као и земаљске институције које људи стварају. Само истински, прави чланови Цркве, које сабере Дух Свети као данас овдје нас, у овом граду, око ових Светих Тајни, истински знају да је све земаљско пролазно, а небеско је вјечно, оно које нас чека после овог привременог и пролазног живота“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки.
Додао је да је живот Светог Симеона Мироточивог описан у његовом житију, које је писао његов син Свети Сава и подсјетио је на анегдоту која није записана, а често је помињао блаженог спомена Митрополит Амфилохије.
„Како му је неки грчки монах, пустињак светогорски, док је боравио у Светој Гори, исприповједао анегдоту о Светом Симеону кад је са својим сином постројио манастир Хиландар, веома кратко потом поживио је и убрзо се упокојио. Док је још био старац слабашан, изнемоћао извршавао је сва монашка послушања, која је његов син, као игуман хиландарски давао братији. Њему је једном припало да чува мазге које су служиле као товарне животиње за испомоћ у животу манастира“.
„Кад га је послао на то послушање игуман, а његов син, рекао му је: Кад чујеш звоно за ручак немој долазити на трпезу, него понеси са собом нешто од ужине, па тамо на ливади обједуј сам. Кад је зазвонило звоно за трпезу, Свети Сава је истрчао на пирг и гледао свог оца да види хоће ли велики, силни и утицајни господар тадашње Србије, по послушању, извршити све до краја беспрекорно, као што му је игуман, његов син, наложио. Он је из торбице извадио свилену марамицу, простро је по ливади то мало хране, маслина, хљеба, лука и соли поставио, прекстио се, прочитао молитву и клекнуо да једе. Свети Сава онда са пирга завика: Оче Симеоне, ако не можеш без те свилене марамице, као силни некад господар и владар Србије, да обједујеш онда ниси ни требао да дођеш у Свету Гору и да посветиш свој живот Богу“, бесједио је Епископ Методије, рекавши да је Свети Симеон храну са марамице изврнуо на ливаду, на голу ледину, рекавши: Нека је благословено, оче игумане и наставио да једе.
Свети Сава се, додао је Преосвећени владика, заплакао и отрчао у келију, видјевши крајње смирење и скромност некада силног човјека, који је сагледао сав смисао нашег пролазног живота.
„Свети Симеон је успио као Стефан Немања да обједини распарчани наш народ, који је кроз вјекове, више био разбијен и распарчан него обједињен и сједињен. Објединио га је, у своје вријеме, под своје окриље, у своју заједницу државну, онда је Бог дао и благослов кроз његовог сина да Срби добију и своју Цркву аутокефалну. Цјелокупан народ је сабран вјековима тако живио. Он је симбол нашег народа, обједињења цјелокупног и слоге нашег народа, оног пута и стремљења куда сви треба да идемо и да стремимо не бисмо ли некако на овој вјетрометини успјели да преживимо и да се одржимо, да опстанемо као што је то до данашњег дана наш народ“.
„Никад успјети опстати неће, ни одржати се наш народ ако не буде сачувао оно што је имао у себи Свети Симеон због чега га ми данас прослављамо, ту његову вертикалу, његов однос с Богом и оно што је цијелог себе и све оно што има, и ми једни друге да предамо христу Богу нашем, јер ћемо једино тако, као што је данас Јеванђеље рекло, живот свој, народ свој и све имање своје сачувати, ако Бог да“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Послије заамвоне молитве, Владика је освештао и преломио славски колач поводом славе Саборног храма Светог Симеона Мироточивог, који се подиже у Беранама.
