О. Миајло Бацковић: Бог се може схватити, прихватити, разумјети једино срцем

У недјељу пред Божић - Светих отаца, 31. децембра 2023. године, у храму Светог Николаја Мирликијског, у Кочанима код Никшића, одслужена је света Литургија.

Началствовао је протојереј Миајло Бацковић, секретар Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија, уз саслужење архиђакона Јакова Нинковића и уз молитвено учешће вјерног народа.

Сабранима се обратио о. Миајло, који  је казао да је Господ истинска, права љубав која не тражи ништа заузврат, него нас воли самим тим што нас је створила.

„Та ријеч стварања и тај Који нас воли и не одступа од нас никада, тај Који нас гледа кроз звијезде, је Отац наш небески. Та Ријеч која је створила овај наш свијет, и човјека, вријеме у којем живимо, и ово вријеме које пролази и сваки тренутак живота сваког човјека, та Ријеч је љубав. Њега је могуће схватити само кроз љубав. Онај ко покуша умом својим да схвати Господа, па макар био највећи теолог и прочитао све могуће књиге овога свијета о Богу, ако покуша умом својим малим да Га смјети у њега или покуша да схвати и објасни шта је то Бог, и како изгледа, како дјелује, како ствара, тај човјек неће успјети ни да се приближи суштини, ни близу онога шта је то Бог“, рекао је свештеник Бацковић, додавши да се Бог може схватити, прихватити, разумјети једино срцем и зато је Бог човјеку дао срце као орган који управља цијелим тијелом, даје му снагу, покреће га.

„Исто тако, дао му је срце да њиме размишља, да њиме види, зато има она дивна молитва: Господе, отвори очи срца мога. Те очи једино могу да спознају Господа, ове остале очи које су оптерећене метежом овога свијета и очи које су филтер за упијање свих надражаја које су око нас, те очи су често варљиве. Ове очи често траже и желе нешто што му не припада, али очи срца и очи душе наше најбоље виде и разумију и човјека и друго срце, и разумију како то Бог дјелује и изгледа у овом свијету“, бесједио је протојереј Миајло Бацковић.

Данас у недјељу Отаца, навео је о. Миајло, оци морају да дарују своју дјецу.

„Била је недјеља дјеци посвећена, па мајкама и дошли смо до недјеље отаца. Шта је то што може један отац или родитељ, уопште, да да свом дјетету? Ми ћемо после подијелити слаткише, то ће добити дјеца и сви остали као материјални предукус оне љубави и онога што отац треба да да свом дјетету, односно родитељ. У данашњем свијету, а то је веома битно данас и на овај дан, у сусрет рођењу Богомладенца Христа, рећи, најмање је, управо, онога чиме ћемо схватити Господа и како ћемо Га разумјети, а то је љубав“.

„Оци, волите своју дјецу зато што нашој дјеци данас недостаје само љубави, све остало имају. Имају и материјалног, имају масу информација које добијају преко друштвених мрежа. Они су паметни, свјесни су, разумију своје постојање у овом свијету, једино не разумију шта је то истинска љубав а ми родитељи врло често немамо времена за своју дјецу. Мислимо да ћемо тиме што ћемо им дати и купити материјално, што ћемо им поклонити оно што траже или за празнике који долазе, да ћемо тиме задовољити срце и душу нашег дјетета. Задовољићемо његову тренутну потребу, оних видљивих очију, чему жуде његове очи и ум, али нећемо му дати истински ако се срцем не дотакнемо, оно што је њему потребно а то је велика љубав, разумијевање, велика пажња и стрпљење“, поучавао је свештеник Бацковић.

Тога, нажалост, оцијенио је он, немамо, највише га немају родитељи.

„Ми својој дјеци не посвећујемо довољно времена, а мислимо да га посвећујемо. Замијенили смо тезе, промашили смо суштину и отишли потпуно у форму. На приморју, одакле, долазим, велики број људи одлази на брод да би обезбиједио својој дјеци егзистенцију, својој породици бољи живот, а у ствари је потпуно промашена та прича код већине зато што, на крају, брод постане његов живот, његова породица, он изгуби своју породицу“.

„Он шаље материјално, али не шаље оно што је потребно, своје присуство, своју љубав, своје разумијевање. Кад се врати оптерећен је тим бродом, који је само један од послова које данас обављамо. И ми свештеници често смо на терену, међу народ, а тако и сви други, и ви, овдје сабрани, ма шта радите не смијете никада да заборавите да оно најбитније је оно што вас чека код ваших кућа. Оне очи дивне, мале, искрене, ма какаве биле, можда безобразне и враголасте, да те очи које су безобразне, можда траже својим безобразлуком нашу пажњу, да би их ми запазили, па и на тај, неки чудан начин, чинећи неке ситне игре, које понекад прерасту, нажалост, и у озбиљне проблеме, скрећући пажњу на себе“, казао је отац Миајло.

Навео је да када загребемо у срца младих људи проблематичног понашања, увијек, се види да та дјеца долазе из породица које формално постоје, чак су врло утицајни и виђени људи у мјесту у коме живе, али, суштински, они не постоје.

„Они су као окречен гроб, споља лијеп споменик, а унутра трулеж, нема суштине. Нема времена, разумијевања, разговора, не постоји љубав као везивно ткиво те породице. Таква су дјеца и онда родитељи долазе за помоћ и питају се како их то снађе. Није дијете баксуз, дијете је онакво какав је отац, свештеник је онакав какав је народ, Црква је онаква какав је народ који долази. Вријеме које је нама Бог дао и створио је савршено, Он нам је дао савршено вријеме, да живимо у рају, да будемо слични Њему, а шта смо ми људи урадили? Ми смо искварили вријеме, не постоји лоше вријеме, постоје лоши људи који чине то вријеме лошим. Исто тако, постоје добри људи који чине добро вријеме добрим“.

„Господ је створио савршен свијет, све има свој поредак у овом свијету, ми људи га кваримо нашим чињењем или нечињењем. Ми га и поправљамо нашим чињењем или нечињењем, дакле, ми људи чинимо вријеме у којем живимо добрим или лошим, зато и породице родитељи чине добрим или лошим породицама. Дјеца се рађају добра, они су сензори, у почетку иду инстиктивно, разумију и осјећају атмосферу куће, касније када расту желе да буду схваћени, треба да им посветимо пажњу. Каква дјеца изађу из куће то је слика куће, и друштва, наравно, и школства, и свега, и Цркве на крају крајева. Сви носимо велику одговорност, и ми као Црква, прије свега, ви као родитељи, изнад свега, и друштво, просвета, све оно што је око нас. Не можемо кривити сјутра просвету, политику, друштво, стање у коме живимо или материјални статус зато што су нам дјеца постала проблеми и што то почиње да бива проблем друштва, него ми морамо да кренемо од себе, од свога срца и да схватимо гдје смо погријешили као Црква, као друштво, и каква је то наша просвета и просветитељство“.

„Зато, родитељи, љубите своју дјецу, волите их, сваки дан им говорите колико их волите, дјецо, говорите својим родитељима, јер их немате дуго са вама. Данашња времена су дошла чудна, па немамо ни дјецу дуго са нама, и на крају кад неко оде кажемо да му нисмо довољно пута рекли колико га волимо. Немојте да у срцу нашем буде она бол коју ћемо да носимо на онај свијет, и у вјечности, него да говоримо један другоме да га волимо. Ви, који сте данас у овој цркви, ви сте породица, не можете да не говорите, не можете да не волите један другог. Кад изађете из овог храма, не можете да не будете блиски један другоме јер сте се из исте Чаше Тијелом и Крвљу Христовом причестили. Ви сте дјеца Једног Оца, Онога с почетка бесједе Који све прихвата, све прашта, св еразумије и никад се од нас не повлачи ма какви да смо. Та љубав мора буде и међу вама, који сте православни хришћани. Ви сте породица и ту љубав носите у онај мрачни свијет који стоји напољу тако што ћете својим примјером, љубављу, размијевањем и њима показати чији сте, ко сте, Чију сте крв и тијело примили на овој светој служби“, поручио је протојереј Миајло Бацковић.

Након Литургије свештенство је дјеци подијелило дарове, што је обичај на данашњи празник, када дјеца симболично вежу очеве, а они се дријеше поклонима.