Владика новобрдски Иларион одржао предавање у Никшићу
У недјељу другу пред Божић, недјељу Праотаца и празник Светог Спиридона Чудотворца, 25. децембра 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Г. Иларион, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, одржао је у препуној сали Парохијском дому у Никшићу, предавање на тему „Разрешење пред Божић“.
Бројну публику, са којима су били и предсједник Општине Никшић, Марко Ковачевић, академик Јован Делић, представници Матице српске и Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, свештенство и монаштво, ријечима добродошлице поздравио је, у име организатора - Саборног храма Светог Василија Острошког, протојереј Мирко Вукотић, секретар Епархије будимљанско-никшићке.
Владика Иларион је казао да му је привукао пажњу појам разрешења, који се налази у наслову теме, нарочито када ових дана, у нашим кућама, чувамо један древни, вјероватно и предхришћански обичај, да се везују дјеца, мајке, и очеви.
„Тај обичај садржи у себи нешто исконско, није случајно да је христијанизован, и свеобухватност наших односа у породици треба да дође до разрешења да би се десио Божић, да би се родио Бог у нама“, рекао је Владика, позвавши присутне да буду „храбри“ да се укључе у разговор својим коментарима у вези разрешења и гдје, по њиховом мишљењу, постоји разрешење у важним стварима у животу.
„Свештеничка служба, између осталог, нуди могућност да, кроз Свету тајну исповјести, отворимо срце пред Богом, не пред свешетником, он је само свједок, али не разрешује само свештеник – разрешује сам Бог, а свештеник је тај који чини да је Бог физички Бог присутан. Свештеник, па и сваки хришћанин, је, на неки начин рукоположен, сви смо рукоположени на крштењу, свима нам је на главу стављена рука, сви хришћани су царско свештенство, народ изабрани; тај додир рукопомагање се преноси од оног загрљаја Светог апостола Јована, који се наслонио на груди Христове и свих оних који су загрлили Господа Христа, док је ходио земљом, све до данашњег дана“.
„Веома је битан тај физички додир са Богом, јер ми верујемо у Бога Који је постао тијелом човек, Бога Кога можеш да загрлиш и, ево, баш, у ове дане, имамо Бога Кога нам је родила Мајка. Нама, по промислу Божјем, дође такав Бог, један од нас Кога је Мајка родила, а да би се десила мајка, да бисмо сви добили мајку у Пресветој Богородици хиљаде и хиљаде година, поколења су се за то припремала и зато данас славимо Христове Праоце, сјећамо се праотаца, који наговјештавају и припремају човечанство и цио створени свијет да се од земље, од мајке земље, од жене, дјеве, Пресвете Богородице роди Бог. Да би се родио Бог треба да се деси разрешење. Сваки човјек носи у себи тај принцип земље, ако хоћете и женски принцип. Сваки од нас треба да породи Бога у себи, односно, као, да отвори двери свога бића да би Бог ушао у њега. Као да се нови живот рађа у њему и зато тај дух спасења, о коме говори свети пророк Исаија, а који вапи у нашим срцима, сваког дана, треба да порађамо, да се трудимо да тај живот благодатни у себи осјећамо. То је још једно рођење, а да би се десило то рођење треба да се разријеше стеге на нашем срцу“, рекао је Преосвећени Епископ.
Упитао је шта наше срце држи заробљеним, шта му не да да продише, да се ослободи?
„Ми смо створени, и то је још од древног Израиља, један јако битан мотив који прати Израиљ, да су они били робови, па су ослобођени. Тај појам слободе да су дошли у обећану земљу и да су слободни. И у нашем етосу, нашег народа тај принцип слободе је јако битан, да волимо своју слободу. Свети Сава, у једно јако тешко време расула на Истоку, када је био покорен Цариград, и није могло да се каже да Исток тријумфује, што није био случај са Западом који се уздизао све више, Свети Сава нама трасира пут да је наше место на Истоку. Ту је истина, ту је слобода, ту је наше опредјељење. Када се говори, каже православље, православље јесте пут ка тој изворној слободи. Чак нам је много битније да имамо ту личну слободу и неки здрав однос, него да нам буде Црква административно функционална, богата, моћна, него нам је ово темље, прво желимо да имамо искуство слободе и љепоте у Цркви“.
„Нашег човека не можеш и не треба да га било каквом присилом тјераш у цркву. У цркву треба да се иде радосно и слободно. То је православље. Не зато што ваља, што треба, што ти је рекао свештеник, него зато што си ти у дубини душе почео да осјећаш радост у разговору са Богом, а онда осјећаш да се у Литургији, којој си присуствовао и на којој си се нахранио вјечним животом, осјећаш живи живот. И зато је Литургија наш основни идентитет. Света Литургија коју служимо, она нам даје биће, она нам говори ко смо и шта смо. Манастири су зато битни, јер су тако формирани да је све око свете Литургије. У граду постоје и они који не иду у цркву, а манастир је алтернативни град гдје је све направљено само због свете Литургије. То је крст у кругу, крст је центар тог алтернативног града. Монаштво је настало као одговор на онај период када се Црква институционализовала и примила неке особине државе, када је постала, у Константиново вријеме и касније, дио административног апарата; онда се монаштво јавило као одговор на то, као да каже: Ми се одвајамо од града и правимо горњи Јерусалим на земљи“, навео је Владика Иларион.
Зато је, наглашава он, монашто значајно и требало би да буде мјесто гдје дише слобода, мјесто где су радосни и монаси и ови који долазе, надахнути том небеском слободом.
„У наше биће је уткан тај дух манастира, наши праоци, Свети Сава, Свети Симеон су светогорци. Не постоји други народ коме су светогорци родоначелници. То је јако занимљиво за наш народ, тај дух манастирски је уткан у наше биће. Сваки човјек има нешто монашко у себи. Када ти оставиш цио свијет иза себе, у складу са Херувимском пјесмом која се пјева на Литургији пред унос Дарова, сваку животну бригу сада оставимо, то је својеврсно монаштво. Остављаш све иза себе, само Господа живог држиш пред собом. Та врста динамике ка Господу, па ка ближњима, то је нешто чиме сви живимо и ми монаси. И ми монаси се вјенчавамо са заједницом којој припадамо. Ти се завјетујеш на оданост, то је завјет, то су заруке, то је својеврсно вјенчање“.
„Како се ми црнорисци вјенчавамо тако и ви треба да будете монаси, у неком суштинском смислу, да имате тренутке мира, осамљивања, проузношења умне молитве, вапаја ка Богу, то кратко: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И да се боримо против оних лоших помисли које нам трују живот. Треба данас, сада, у овом тренутку, да живимо, да не одлажемо живот за сјутра, него да живимо, сада и овдје, увијек и да покушавамо, сваког дана, да по један тај чвор одријешимо. У Христу Господу имамо могућност да те чворове полако скидамо и за то нам помажу искушења“.
„Све што нам се дешава у животу човјек треба да прихвата са Јеванђељем, односно добром и благом вјером да је све добро. Ако ти се деси понижење, увреде, болест, губитак вољене особе, свака врста тјескобе, мрака, чемера је суочавања са смрћу, јер свако зло је, заправо, смрт у основи. Тада треба са добром вјером да посматрамо да то што нам се дешава је и добро, да је дошао један чвор на ред у нашем рањеном срцу да се раздријеши да би га ослободио. И зато да се радујемо, како говори Господ, и када нас вријеђају и када нас прогоне, да плачемо оним сузама које препорађају, које васкрсавају, да имамо радостотворну тугу, да нам је живот тежак да би имао тежину“, поучавао је Епископ новобрдски.
Оцијенио је да данашњи човјек тежи комфору, тежи површности, јер је површност лака, тежи различитим седативима којима ће да умири своју савјест и избјегне суочавање са ужасом који зјапи у нама.
„Човјек мора нечему да се преда, човјек је биће предавања, мора неком да се пред без остатка, а једини Коме приличи, Који заслужује да му се предамо, без остатка, јесте Онај Који се нама предао без остатка, а то је живи Бог. Он је постао један од нас да би могао да нам се да. И, ето, на свакој литургији даје нам се и поставља нам се као трпеза вјечног живота. Данас је било то јеванђеље када зове Бог на трпезу, па се људи изговарају. Радост је и благослов када људи имају времена за трпезу Господњу. Може све да се заврши на вријеме и да се дође на трпезу Господњу. А наш Бог смирено стоји и чека, треба сваког дана да се сјетимо, кад се служи света Литургија да Бог своју крв и даље пролива за спасење цијелог свијета, а ми имамо преча посла и унутрашње запреке, а Он смирено стоји и чека да Га се сјетимо“.
„Сваки дан пред нама је постављање једног новог изазова и могућности да се, макар, мало још ослободимо и кренемо ка слободи, која је у Христу Господу нашем и да, дајући се, предајући се у љубави Богу и ближњему, долазимо до слободе. Данас, посебно, треба да се наднесемо над том тајном мајке и мајчинства, свим мајкама да је срећан и Богом благословен данашњи дан и празник, када и мајка треба да се разреши, да отвори дарове, да да живот. Као да постоји неки обичај, култ плодности од давнина, у том обичају, али ми хришћани, прије свега, ту видимо отварање мајчинског срца које даје дарове. Мајка је биће најближе Богу, говорио је Владика Николај. И то је исто ствар избора, да ли ће жена да буде мајка и то не номинално, него сваки дан да се избори да буде мајка тог дана, да буде она која ће да прима бреме другога и да га, на неки начин, узима на себе и да растерећује друге“.
„Жене треба да се запитају да ли бирају то да буду мајке или не, као што и мушкарци, мужеви треба да се запитају да ли иду путем очинства, да ли се труде да дају очинску утеху другима или имају стално неке захтеве. Што је човек зрелији и што је ближи Богу мање права има. Мора више да трпи, мора више да прима, али и то је благословено зато што он не тражи одговоре, решење од човека, од другога него тражи од Бога. У нашим тјескобама треба да вапимо ка Богу Оцу, да вапимо ка Мајци Цркви, да тражимо под њеним сводовима окриље и ту да стичемо утјеху, онда имамо шта и другоме да пружимо. Да би се дошло до тог искуства треба да дође до разрешења ових свих наших заплета, запрека које имамо у себи. Треба да смогнемо снаге да се научимо тој финој умјетности отварања срца ка Богу“, нагласио је Владика.
У другом дијелу духовног разговора са Епископом Иларионом услиједили су коментари и питања из публике, а једно од њих се односило на искушења Цркве.
Оцијенио је да нема ниједног другог „идеала“, нема нам узора осим горњег Јерусалима, осим свете Литургије.
„Велика опаност постоји када дође до идентификације Цркве са било каквом овоземаљском администрацијом. И то је правило проблеме кроз историју, јако суптилне проблеме. Све друго, осим свете Литургије, не даје нам пуни идентитет. Господа Христа су разапели прије свега због тога што није био на патриотској линији тог времена. Јевреји оног времена су очекивали да ће да их тај помазаник, то је краљ, цар да ће он да дође као војсковођа да отјера Римљане, који су били пагани, угњетачка сила. Они су очекивали, јер је то очигледно неправда, није по Богу то што раде и ако дође Спаситељ он ће да их отјера. Долази Христос и каже им: Код овог капетана сам нашао такву вјеру да какву нисам ни у Израиљу нашао. И ми патимо од сличног искушења када нешто друго, било какву врсту идентитета другог ставимо изнад нашег литургијског идентитета. Ми смо оно што јесмо захваљујући олтару Христовом“.
„Једно од искушења јесте то да Црква свој идентитет губи, клир или појединци тако што потпуно се потчињавајући токовима овоземаљске власти. Посебно се то дешавало на Истоку. На западу је другачије текла историја, тамо се десило то да је епископ преузео прерогативе империјалне власти. Он је постао цар, он је почињао ратове, имао политичку, економску и сваку другу моћ. Цареви на Истоку су из политичких разлога хтјели да манипулишу Црквом и многе од јереси мотивисане су биле таквим циљевима да би империја била функционалнија, да би се надокнадио неки губитак, остварила нека политичка предност морала се и Црква, која је била јако битна, да се некако и она стави у службу тога. До дана данашњег та искушења имамо свуда. Зато Црква мора да се бори, и свако од нас понаособ, да останемо у простору слободе. Стојте у слободи којом вас Христос ослободи, али мораш да се избориш да би опстао у слободи којом нас Христос ослободи“, поручио је Преосвећени Епископ.
Указао је да један од погубних чворова на нашем срцу може да буде придавање божанског значаја нечему што је овоземаљско.
„То може да буде политика, чак и нација, када се обожава нација као таква, а Господ Христос је дошао да сабере дјецу Божју у једно. Ту се, по мом виђењу, видјела та силина Цркве у литијама, када је један дах изворне црквености потекао Црном Гором. И то су сви препознали, препозналли су они који су у Цркви, они који су близу Цркве, који су далеко од Цркве, па су видјели то је то што Црква има да понуди. И зато је на нама православнима је велика одговорност, треба да се изборимо за ту радост у себи да би том радошћу блистали пред људима. Да се светли светлост ваша. Сваки дан је прилика да се суочиш са тим да су сви проблеми, а и сва решења, у теби. И да је Бог у теби. Гле, Царство небеско унутра је, у вама. И онда човјек нема проблема, нема непријатеља, условно речено. Све му је на добро, уз Божју помоћ, све Господ окреће на добро и то је онда јеванђелска вјера. Тога треба да постанемо свјесни, да је све добро веома. То једни другима треба да говоримо“.
Незаобилазно је било и питање о Косову и Метохији.
„Што се тиче Косова и Метохије, оно је већ наше. Знате како? Кад одеш у Дечане, у Пећку патријаршију, у Богородицу Љевишку, сад смо били у Девич, у Драганац гдје сам служио - ти знаш да је то наше, то је толико постојано, то тако чврсто стоји. Постоји оно што је нека политика, нека померања која запљусну и нас, али Црква Божја, она је изнад свега тога, јача од свега тога. То је један од парадокса, у оно вријеме било је наше, а било је људи из Пећи који нијесу били у Дечанима никад. Мир, слобода, наводно, а потпуна суштинска незаинтересованост. Сада, у ово вријеме, Црква, уз све муке, Божјом благодаћу, тријумфује. Притиснути смо, не знамо шта ће бити сјутра, али се осјећа једна врста елана, нека врста љепоте живота. Наш Владика Теодосије је, прије свега, такав, па и ми сви заједно са њим“.
„Потпуно је привилегија живјети и служити Богу на Косову и Метохији, тако да вам кажем оно је већ наше, чак је, можда, више наше сада, иако има мање народа, него што је некад било. Кад одеш у Дечане, па буде пуна црква, а некад је било по пар људи. Више је долазило Албанаца да им се читају молитве, некад, него Срба. Као и сада, овдје, ово чудо које се дешава у Црној Гори, свих ових година. Данас сам служио у Храму у Подгорици и преображава ме ова света Црна Гора. Сваки пут ме преобрази изнова. Црна Гора има неки посебан дар, има печат и извире из оне мученичке крви свих оних који су честито исповједили Бога и наставили да се моле за спасење Црне Горе, па ево до данашњих дана и Светог Митрополита Амфилохија, који сада, по некој тајни Божјој, можда и више помаже народ, него што је помагао док је ходио земљом. И стварно се дешава овдје неки посебан укус, неки анђео посебан кади Цркву Црне Горе, кад кажем Цркву Црне Горе мислим, наравно, на Епархију овдје, која је у склопу СПЦ, али постоји једна посебност, као што постоје посебности на Косову и Метохији и другдје“, оцијенио је Владика Иларион.
Додајући да кроз другог може да нам дође нова и већа слобода, да још дубље спознамо Бога и већу радост доживимо, позвао је да једни друге упућујемо тако да живимо.
„Наша побједа већ сада почиње, само кад човек има тај победнички дух, има у Псалму: Дух слободарски дај ми. Човјек који тежи слободи, он је већ сад побједио и неће да дигне руке, него се труди, али то искуство побједе Христове, већ, сада се осјећа. Као што сам рекао да је већ сада Косово наше. Заиста, јесте, али ћемо се трудити са тим духом коначне побједе, ми знамо да је побједа Христова и наша, само је битно да имамо, прије свега, Христа пред собом, Њега, и да нам Он буде кључ за разумевање свега“.
Прокоментарисао је и литије за одбрану Светиња у Црној Гори, чији је учесник био.
„Имао сам благослов да учествујем, да будем у Подгорици једном и у Беранама, гдје имам родбину. Тада сам видио, имао сам утисак, да су, већ, побједиле литије, зато што се ту осети та нека, како бих казао, Бог се јављао пророку не у грмљавини, не у сијевању, него у тихом лахору. То је тај дух благодати, који је моћан у својој смирености. То се осјетило у литијама. Нешто слично смо искусили кад је била сахрана Светог Патријарха Павла. Одједном се Београд упристојио, људи су сатима стајали и чекали, то је било чудесно да се види зато што је он био прави Божји, свети човек. У још већој мјери се то десило, кад осетиш тај неки благодатни дар и то је та сила против које нико не може ништа“.
„Зато не могу Дечане да склоне, то га чува, то га окриљује. Свети Краљ тиме одише, и чува цијело Косово и влада Косовом и Метохијом. Ко има краља, сем нас на Косову и Метохији? Тако да је то, већ, тријумф, не тријумф Србије, то је тријумф Царства небеског. То је тријумф Горњег Јерусалима, који долази нама у сусрет, ми се пењемо ка њему, а он нама силази у сусрет; говори покојни Владика Данило Крстић да ће наше светиње, ево, ове за које смо се борили, прије свега, ви да их не дамо, бити уграђене у зидине горњег Јерусалима, да је горњи Јерусалим већ сада, ми се пењемо ка њему, вазносимо се, а он нам силази у сусрет као невјеста украшен и то се, већ, дешава. Тако да ми већ имамо предокус коначног тријумфа и васкрсења Христовог и онда, кад имаш такву вјеру, такву свијест, такво искуство – ко ће против тебе? Кад смо с Богом, ко ће против нас?“, закључио је Владика Иларион.