Прослава Ваведења у манастиру Шудикова

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на празник Ваведења Пресвете Богородице, у недјељу 4. децембра 2022. године, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Шудикова код Берана, чиме је ова светиња прославила молитвено своју храмовну славу.

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа.  

Сабранима се ријечју архипастирске бесједе обратио Владика Методије, честитајући празник Ваведења Пресвете Богородице, а манастирску славу мати Амфилохији (Драгојевић), игуманији ове свете обитељи.

„Срећна вам ова дивна слава Ваведења у храм Пресвете Богородице, ове дивне и древне свете обитељи у Шудикову, задужбине славних Немањића, вјероватно Вукана жупана, који је овдје столовао некад, па преко тих дивних властелина, монаха и племића духовних и аристократије по крви и тијелу, који су најприје подигли ову свету обитељ на овом мјесту, у кањону Лима, а онда кроз вјекове, сабирајући се око ове светиње и гријући душу своју, узносећи ка Богу и чезнући за слободом, поготово у доба ропства турског, али и за оном истинском, правом унутрашњом слободом, духовном која, и кад се споља, територијално ослободимо спољашњих окупатора, увијек је најважнија и најпретежнија она истинска и права, унутрашња слобода од гријеха, смрти и ђавола“, рекао је Владика.
Додао је да празник Увођења Пресвете Богородица, када је Она имала три, четири године, кад су је родитељи довели у Јерусалим, у храм Соломонов, да служи Господу немамо забиљежен у Јеванђељу, Светом писму, али има у светом предању.

„Зато Црква Божја, поред Светог писма, Старог и Новог завјета, увијек, се ослања и на свето предање и на светоотачке списе који употпуњују нашу вјеру хришћанску, православну. Она је устрчала уз степенице у храм, дочекавши је првосвештеник раширених руку и не само што је увео у храм да ту послужи и да се учи духовном животу и молитви, него је увео у Светињу над светињама, то је најскривенији и најсветији дио храма гдје само може да уђе првосвештеник, само једном годишње. Он је тада увео Пресвету Богородицу по неком посебном, тајанственом, дубоком небеском надахнућу, примио је не само у храм, него је увео у скривницу над скривницама, у Тајну над тајнама“, бесједио је Епископ Методије.

Јерусалим је, казао је Владика, био центар духовног живота јеврејског народа, а храм Соломонов је био мјесто, стјециште и средиште, срж вјере старозавјетне гдје је, по тадашњем вјеровању, јеврејски народ долазио да се моли, сматрајући да само ту може да осјети Божју близину.

„Управо, овај данашњи празник говори и открива нам једну велику тајну, до тад незнану и неоткривену, да поред рукотворених храмова, односно тог храма у којем су се људи сабирали и молили да би осјетили близину Божју, овдје, кроз овај чудесни догађај Господ је открио да је највећи храм од свих храмова човјек и душа људска и срце његово у коме треба да се настани сами Бог, цијело небо и васколико Царство небеско. Дакле, Она која је, на тајанствен начин, постала храм и мјесто гдје се оваплотио Христос и обитавао, ушла је у дом Господњи тиме показавши да све људске душе су призване и јесу да буду истински, прави, свијетли, окађени и мирисни домови Господњи“.

„То је порука данашњег великог празника Ваведења Пресвете Богородице да, иако смо се ми у овој древној светињи, која је била центар преписивачке школе богослужбених књига, поготово кроз 15. и 16. вијек, па онда иконописачке и фрескописне радионице и школе из које је, вјероватно, и онај дивни изданак Страхиња из Будимља, велики, чувени фрескописац тог времена изникао, значи, не само да су ови храмови учили да се изобрази лик на даскама, зидовима, Христов и Богородичин и Његових светаца, светих Божјих људи, него је његова превасходна улога, као и сваког другог храма, била да буде ликоливница оних правих, истинских карактера и ликова које ми својим трудом, помоћу, милошћу и благодаћу Божјом да изобразимо и да учинимо у душама својим себе правим, истинским ликовима по лику оног Прволика Христа Бога нашег“, бесједио је Његово Преосвештенство.      
 
Освештан је и преломљен славски колач и благосиљано жито.

Заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, кум славе био је Јован Петровић из Будимља.

Обавезу за наредну годину преузео је Преосвећени Епископ Методије са игуманијом Амфилохијом.