У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, у недјељу, 15. децембра, Литургију је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.
У слову поуке вјерном народу о. Дарко је, подсјећајући на зачало прочитаног Јеванђеља указао на најважније двије заповијести, 'о које виси сав закон и Пророци', а које је на жалост јеврејски народ одбацио.
„ У ствари, удаљавајући се духом, удаљавали су се од Бога и једни од других, и то тако и дан данас бива. А шта је прва заповијест? 'Љуби Господа свога свим срцем својим, умом, душом, свом мишљу својом'. Значи цијелим бићем, цијелим собом. Зашто, драга браћо и сестре? Па зато што ми носимо Бога у себи, што ми јесмо мали богови по благодати. Ми Богом дишемо, постојимо и јесмо. Зато су били свети наши Светитељи попут нашег Патријарха Павла, Митрополита Амфилохија, Светог Василија, Петра Цетињског, Григорија Kуманичког, зато што су они љубили Бога свим срцем својим, умом и душом својом и мишљу“, бесједио је о. Дарко.
Друга заповијест, наставио је он бесједу, иста је као прва и гласи: „ Љуби ближњега свога као самога себе“, указујући на младића из Јеванђеља који је кушао Господа Исуса Христа питајући га ' а ко је ближњи мој'.
„Драга браћо и сестре постојао је један од првака јеврејских, а испоставиће се, лицемјер, јер он наставља, да би оправдао себе и пита Христа 'а ко је ближњи мој'. Е ако не знаш ко је твој ближњи онда не волиш Бога нити ближњег свога. И Исус му одговори кроз причу, да је 'био један човјек који западе међу разбојнике и они га пребише и оставише крвавог, голог и полумртвог да лежи'.
Наиђе туда свештеник који је по свему требало да буде примјер у свом народу, да прискочи и помогне, али он видјећи га само прође, и не додирну га несрећа ближњег. Затим, наиђе левит, један од првака свога народа тог времена, такође виђе човјека у крви и оде, а онда наиђе Самарјанин, човјек који је од истих тих јевреја сматран као човјек нижег реда, одбачен и унижен у сваком смислу. И тај човјек не гледаше ко је у крви и и блату, него виђе човјека у њему, не гледајући нацију, ни вјеру ни било шта друго, само његову невољу. И сиђе са коња, опра му ране у вино (оним што је имао код себе), попе га на кљусе и одведе до гостионице, данас би рекли хотела или прихватилишта. И оном гостионичару каже: 'Дај му постељу, ево ти два сребрењака, брини о њему, док се ја не вратим, ако више потрошиш од тога ја чу ти платити'. И онда се Исус окреће оном младићу и пита га: 'Шта мислиш, ко је ближњи од ове тројице овом што је запао у невоље ' “, казао је о. Дарко, подсјећајући на ријечи Господа „Што је људима немогуће, Богу је могуће“, и Апостола Павла ' да свакоме чинимо добро да нам не досади'.
