Дом Божији подижемо вјером, љубављу и жртвом, а храм своје душе у Цркви и на молитви
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, у недјељу 24. јуна, Свету Архијерејску Литургију у цркви Преображења Господњег у Беранама.
Саслуживало је неколико свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке, а сабраним вјерницима бесједио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије. Он је у свом архипастирском слову говорио о Цркви Божијој коју чини вјерни народ, сабран у дому Господњем коме је глава Господ Исус Христос, а народ тијело Његово.
“Господ Исус Христос, Спаситељ наш је глава, а ми који смо сабрани око Њега, смо тијело Његово и то је онај неразориви организам, она божанска грађевина, прави и неразориви истински дом Божији коме стремимо, у који желимо да уђемо, у који треба сви да се уградимо. Један учитељ Цркве Божије из првих времена, говорио је хришћанима да су они попут живог камења, обрађеног и просвијетљеног камења које се уграђује у неразориву грађевину Божију, а то је Црква Божија, то су живе душе“.
“Хришћанин, који редовно долази на службу Божију и живи као члан тијела Христовог, обнавља непрестано храм свог бића и своје душе, уграђује се у ту вјечну Божију грађевину. Када градимо видљиве храмове и украшавамо их, све је то у функцији дома Божијег коме је архитекта и градитељ сам Господ, јер свети храмови Божији су освећена мјеста у којима се сабирамо да бисмо се уцрковили, да бисмо се сјединили са Господом и једни са другима у живом организму Цркве Божије“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
Као што се храмови Божији разликују у односу на друге грађевине, тако се и сваки човјек, испуњен правом, истинитом вјером препознаје међу осталим људима. Онај чије су духовне очи отворене, лако распознаје човјека који је испуњен истинитом вјером. Прави хришћанин препознаје се, као што се одмах препознаје и онај човјек који је отуђен и удаљен од Цркве.
“Према свједочењу једне Рускиње, обраћенице из комунистичких времена, која је почела да иде у цркву и тамо сретала хришћане, а то су били гоњени хришћани, који су прави свједоци вјере, она је казивала да је лик сваког хришћанина, који је ушао дубоко у тајне хришћанског и црквеног живота, другачији, да свијетли и личи на икону. То, заиста, и јесте тако. Човјек је створен по слици и прилици Божијој и то Бог никада не одузима. И највећи грешник има црте лика Божијег на себи, али од нас зависи, од наше слободне воље, наше љубави, ревности, отворености да ли ћемо се саображавати Господу свом. Кад волимо некога ми се са њим и саображавамо, а сви ми, најприје, треба да се саображавамо са Оним Који има највећу љубав и Који је своју крв излио за нас, са Спаситељем нашим и Господом“.
“Зато ми, драга браћо и сестре, градимо видљиве храмове, који нијесу обичне грађевине, али су, ипак, дјело људских руку и људског умијећа и тек када их посветимо слави Божијој оне постају свете, а нарочито када се у њима сабирамо и Богу молимо. Такав позив упутио бих свима вама који се овдје налазите и редовно долазите у овај храм, као и свим житељима овог града, позив за градњу Саборног храма у Беранама, да, прије свега, градимо дом своје душе и обнављамо своје биће у цркви на молитви, а истовремено, да се уграђујемо, колико можемо, у градњу храма посвећеног Светом Симеону Мироточивом“.
“То је, свакако, нераздвојиво и једино тако је благословено. Једино тако можемо, на прави начин, изградити Саборни храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама, на славу Божију, онако као што је Свети Симеон Мироточиви Стефан Немања градио свете храмове, те се и дан-данас њима поносимо – са најдубљом вјером, са највећом љубављу и највећом жртвом. Нешто најљепше што нам је остало, као спомен на Светог Симеона, су његове задужбине, а он је, као велики родољубац, уложио свега себе у изградњу државе и обједињавање свог народа. Све то је радио ради славе Божије и зато га је Господ прославио и овјенчао вијенцем вјечне свјетлости, вјечне славе Божије и вјечног живота“, закључио је своју бесједу Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
