Увијек завапимо: Господе, помози
У недјељу, у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, Литургију је служио протојерер ставрофор Дарко Пејић.
Он се у бесједи послије причешћа осврнуо на Јеванђеље које говори у догађају када је Господ отустио Ученике да чамцем иду на другу страну језера, док се Он попео на гору да се насамо помоли Богу.
„И нас Господ тиме поучава да често треба да пребивамо у самоћи, да у својој соби сами останемо са Господом, на своме радном мјесту, пулту, да имамо и носимо Бога у срцу, мислима, уму својем. И каже, 'док се Он молио настаде противан вјетар и постојаше опасност да се лађа потопи'. И Апостоли устрашени, јер нису још били утврђени у вјери, почеше да запомажу, кукају, и, каже, +у томе видјеше Господа да иде по води, па их то још више уплаши, мислећи да је привиђење'.
Али, Христос их одмах умирује и каже:”Ја сам”. И Апостол Петар каже: ”Ако си ти, Господе, реци ми да дођем к Теби, по води”, и Он му каже: “Хајде, дођи”. „И он изађе из лађе, и стаде на воду и крену да иде ка Њему, и тада се један талас којег је вјетар подигао диже над њим и он се уплаши“, бесједио је о. Дарко, истичући да како се брзо вјера родила у Петпу, још брже је, на жалост, нестала, и 'поче да тоне'.
О. Дарко је казао да је тада Петар завапио онако како би требало и ми да завапимо, када наиђу мука и невоља, најприје да најприје да завапимо Господу.
„И каже, 'приђе Господ и дохвати га и обретоше се у лађи, и стаде и умири се вјетар и таласи утишаше'.
Ето на таквога Господа се ми ослањамо, Таквог и Тога Господа ми призивамо у овој Светој Литургији, Евхаристији. Идемо у данашње вријеме за новим поретком, вриједностима, вјерујте ми ако изгубимо ову, евхаристијску лирургијску, вриједност, све остало ће нестати. Често човјек због близине Божје, и свега Божанског што га окружује заборави на Бога, као риба у води, која не осјећа сву количину воде која је окружује, све док је не извадиш из воде, и не почне да се праћака и отима. И тада жели само једно, да се што прије врати у воду. Тако и птица узета из ваздуха, несвјесна пуноће ваздуха који је окружује, када је ставите у кавез, машта и сања само о једном, да поново рашири крила. Тако и човјек, када је у близини Божјој он често заборавља близину Божју. А онда када осјети сву страхоту тога, треба само да завапи: “Господе, помози”“, казао је о. Дарко.
Подсјетио да данас славимо и Пребиловачке Мученике.
То је мјесто у Херцеговини, друго у свијету по броју побијених становника од стране зликоваца, усташа и њихових сарадника, када је страдало више од 86 одсто укупног становништва у томе селу у Другом свјетском рату, и сви бачени у једну јаму. Почетком 90 их година извађени су њихови остаци, саграђена спомен црква и спомен костурница, онда су исти зликовци, односно њихови потомци и насљедници, узели и минирали ту цркву и расули једном сакупљене кости. Kао што су они зликовци спалили Мошти Светог Саве, међутим, не да се Бог убити“, бесједио је о. Дарко.
У бесједи је истакао да не треба трчати за тим и таквим вриједностима, какве нам сервира Европа, која данас води рат против породице.
„ Ако разбијете вјеру, породицу не остаје ништа, знамо из историје, која је учитељица живота, шта се дешавало са онима који су устајали против Бога. Kада су људи хтјели да саграде Вавилонску кулу и 'да је подигну до неба, Бог их, каже, расијао по свијету, помијешао им језике, да се не разумију и да се више никада на таквом послу не уједине'. Затим, када се гријех намножио на земљи, Бог је пустио потоп, па онда у она два града, Содоми и Гомори, гдје се зацарио противприродни блуд и свако безакоње, Бог је праведнике извео, а на тај град и његове становнике спустио огањ с неба. Толико је огња пало, браћо и сестре, да се на том мјесту налази Мртво море, најмртвији дио планете земље. Не постоји ништа мртвије од Мртвог мора, ни планктнон ни бактерије ни ништа живо не постоји у њему, иако се у то море улива животна ријека Јордан, у којој се Господ наш крстио. И ми сада одбацујући традицију и вјеру трчимо за таквом Европом, која хоће живот без мужа и жене, без дјеце. Чувајмо се да трчећи на упаднемо у ту замку, будимо захвални Бог уна оном што имамо“, бесједио је о. Дарко, подсјећајући вјернике како је људе који су били у противприродном блуду у гордости Бог поново враћао у прашину, да се подсјете Ко их и за шта створио.
