Владика Јоаникије на годишњем помену оцу Момчилу Кривокапићу: Његов пут је свијетли пут, од почетка до краја
Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије са свештенством служио је данас, 23. априла, Свету литургију пређеосвећених дарова, шестомјесечни помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију и годишњи помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима.
Обраћајући се сабранима Преосвећени Епископ је казао да нас је данас “сабрала љубав према нашем проти Момчилу Кривокапићу који нас је прије годину дана напустио, отишао из овога у нови живот, али осјећамо иако нас је тијелом напустио, да је његов дух и његова душа и његова љубав са нама”.
“Прави истински свештеник Бога Вишњега на коме су се због његове вјере, љубави, ревности, оданости Светој цркви Божијој испуниле Господње ријечи: тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и да прославе Оца нашега који је на небесима”, казао је владика.
Додао је да је биографија оца Мома, и као човјека и као свештеника Божијег, свијетла те да је његова појава уносила свима радост. Само виђење оца Момчила је било, нарочито у комунистичком времену, узвишено, а радост његовог апостолског дјелања у Цркви Божијој све муке и сва искушења топила и потискивала у заборав и претварала у ништа.
“Он је једноставно био незаустављив, пун енергије, пун добре воље, увијек идући напријед, никад не посустајући. Можемо рећи увијек млад јер га је дух Божији кријепио и водио, тако да је његов животни пут свијетли пут од почетка до краја. Син честитога и напаћенога свештеника протојереја-ставрофора Риста Кривокапића, који се млад упокојио са 54 године”, бесједио је Преосвећени владика, подсјећајући на бреме које је пало на о. Мома у младим његовим годинама, да слиједи у свему свога оца.
Поред подршке тадашњих епископа Српске цркве, о. Момо је имао духовну подршку и молитве Светога оца Јустина код кога је често одлазио и од кога је добио благослов да иде у Црну Гору, која је тада била у великом искушењу и говорило се да вјера у њој замире. Подсјетивши на ријечи блаженопочившег Митрополита Данила да је његова и улога његових свештеника била да сачувају духовни огањ који је још тињао под пепелом од кога ће настати велика ватра која ће сагорети све нечисто и освијетлити наше путеве и показати ново лице Црне Горе, владика Јоаникије је примјетио да је распиривању тог огња највише допринио као млад човјек управо отац Момо.
Администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије је нагласио да на годишњицу оца Мома такође вршимо и шестомјесечни помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију с којим је прота Момо духовно везан и на сваки други братски начин још од његових богословскиих дана.
“Цио његов каснији живот – биографија- преплиће се са биографијом Митрополита Амфилохија. И ето заједно одоше, отац Момо шест мјесеци прије њега, као Јован Крститељ пред Христом”, навео је Епископ.
Данас је отац Момо поменут заједно са блаженопочившим Патријархом Иринејем, са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем и блаженопочившим епископима Атанасијем и Милутином ваљевским, што, како је оцијенио Преосвећени Епископ Јоаникије, није само зато што су се сви упокојили ове године већ је то једна генерација, а отац Момо је отишао пред свима:
“Једна генерација која је оставила свијетли траг у овом времену које полако пролази и она ће сигурно свијетлити и у будућности. Међу тим свијетлим ликовима сигурно ће бити отац Момо по много чему јединствен, истакнут и нарочит.”
Међу великим безбројним заслугама о. Мома, владика је навео његову заслугу како је јуначки са блаженопочившим Митрополитом Данилом дао отпор, и мушки и свештенички, рушењу Ловћенски капеле:
“Отпор том безумљу које је било захватило наш народ. Том злом чину гдје се показало да Црна Гора нажалост ратује са Његошем, и бојим се да тај рат још није престао, иако видимо да заступници те зле идеологије полако одумиру. И та прича је показала своје наказно лице још тада, а како пролази вријеме све више. Тада отац Момо подиже нову Ловћенску капелу у својој парохији и то је, колико ја знам, прва, а онда је подигнута једна у Њемачкој. До сада их има око 30-ак подигнутих на свим просторима Српске православне цркве”, истакао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
Додао је да је још једна његова велика заслуга и то што је био први ректор обновљене Цетињске Богословије, истичући да је било изузетно важно да један такав свештеник утемељи обнову Богословије и није била ни мало случајна та одлука блаженопочившега Митрополита и Светог архијерејског синода:
“Он је надахнуо младе богослове и улио им жељу за свештеничком службом тако да је Цетињска богословија од тада па до дана данашњега прва међу свим осталим богословијама по проценту њених ученика који су примали свештенички чин. И не само да су примили службу него су још тада завољели службу и одушевили се понајвише гледајући на примјер о. Мома”, казао је владика, примјетивши да се не исцрпљују његове заслуге ни у једном појединачном дијелу јер је он увијек дјеловао и вршио свету службу.
Присјетио се владика и онога времена када је већина свештенства била у свештеничком удружењу које се мало прилагођавао комунистичким властима не би ли преживјели и они и Црква, што се о. Мому никако није свиђало. Он је за разлику од њих увијек и ван цркве био обучен као свештеник и то је народ знао да цијени и у Котору и свуда:
“Отац Момо је био прави истински свештеник, борац, одушевљени дјелатник на њиви Господњој свуда и на сваком мјесту, и дјелом и ријечју”, рекао је Епископ, присјетивши се колико је омладине привукао Цркви, колико њих је упутио на прави пут Божији, колико је домова утјешио и охрабрио у најтежим временима.
И у ово посљедње вријеме које је иза нас, прота Момо је дао огромни допринос нашој борби за славу Цркве Божје и Часног крста и свете вјере православне и у томе врхуни његова борба која никада није престајала. Посвједочио је Епископ и да када смо сви мало били забринути, када смо видјели какво нам се зло спрема, о. Момо ту забринутост није показивао него је увијек свједочио Васкрсење Христово и вјеровао у побједу Цркве.
“А то значи свједочио и васкрсење из наших падова и кријепио свакога од нас. Отац Момо је био надахнут духом Божјим, прекаљени борац од најранијег свог дјетињства видио је куда народ иде, куда Црква иде, и видио је дејство небеских сила и анђела Божијих и Светога Василија Острошког. Он је то осјетио и посвједочио и тако је у том полету и отишао. И тајанствена је његова смрт, његов одлазак. Нико га није видио болеснога, нико није видио да му се ближи крај. Он је једноставно у том полету отишао из овога свијета Господу на величанствени начин као витез вјере православне”, казао је Епископ Јоаникије.
Владика је рекао да се отац Момо настанио у Царству небеском и да га је Господ примио као свога вјерног служитеља, неодступног борца и сјајног и свијетлог свештеника у сваком погледу.
“Бог да му душу прости и Царство му небеско, а његовој породици утјеха и радост што су имали таквог оца и таквог ђеда”, закључио је Владика Јоаникије.
Предсједник Владе Здравко Кривокапић, који је такође присуствовао помену, рекао је да је отац Момчило био Христов војник.
“Али, не обичан – он је витез. То се видјело и по његовом понашању, и по његовом ставу и оном што је зрачио. Присјећам се онога дана кад се упокојио једног вјетра који, као и сада, пува. Задизао је свештеничке мантије. А то је био симбол како се отац Момо односио према свему. Није га могла стићи ни његова мантија”, рекао је он.
Додао је да би, ако би говорили о дјелима оца Мома Кривокапића, требали изгубити читав дан на томе и опет то не би било довољно.
“Али, сјеме које је он посијао није сјеме које је било поред пута него у доброј њиви. И то се данас види и осјећа”, рекао је црногорски премијер..
Подсјетио је да је захваљујући оцу Мому оно што се десило као сумрак Ловћена засијало у Прчању.
“И та свјетлост се ширила не само из Боке, него по читавом свијету”, казао је премијер.
Нагласио је да је отац Момо био и васељенски и братсвенички и на крају и породични.
“Желим да његов свијетли примјер свијетли свима нама у свакодневном животу, јер се ради о путоказу који нам гарантује да ћемо бити успјешни”, закључио је премијер Здравко Кривокапић.
****
Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је 29. априла 2020. године изненада у 76 години.
О. Момо Кривокапић рођен је 1. јула 1945. у Херцег Новом. У Београду је завршио Богословију Светог Саве, а касније и Богословски факултет. Рукоположен је за ђакона 31. августа 1969, а за за јереја 7. септембра 1969.
У септембру 2019. године навршило се 50 година свештеничке службе пароха Кривокапића, који ће остати упамћен по својим бритким ријечима, љубави према Богу и свом народу.
Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Митрополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Отац Mомчило од своје друге године дјетињство проводи одрастајући уз благородно становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.
Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу Смиљку Милин, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика Сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока.
Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.
Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол.
У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.
7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што је без престанка чинио пола вијека.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
