Недјеља Мироносица у Бијелом Пољу

У недјељу Мироносица Литургију у цркви светих Апостола Петра и Павла је служио протојереј Дарко Пејић. Послије Литургије о. Дарко је казао да је дивна љубав живих према живима, али живих према мртвима.

“Међутим, све су то сјенке и само назнаке љубави Божије према човјеку. Колика је љубав мајке која одлази на гроб умрлој својој дјеци. У ствари, не иде она на гроб, то дјеца њена иду са њом јер су у њеном срцу већи дио мјеста. И живи и носи се са тим болом док и сама не буде предата гробу и та љубав не нестаје. Међутим, велика љубав и диван симбол љубав опет је ништа према љубави и жртви коју је наш Господ Исус Христос распећем на крсту, полагањем у гром и силаском у ад показао према човјеку. Док смо ми људи викали „распни га распни“, он је сву крв своју пролио за нас. Тешко је да ико себе може натјерати на такву жрвту и љубав, осим самог Бога. Како каже Јеванђеље, долазе најприје Јосиф и Никодим, да траже од Пилата дозволу да скину са Крста и сахране. Није била мала ствар изаћи пред Пилата, пред намјесника , и тражити тијело осуђеног на смрту на крсту, на којем су обично умирали разбојници. И ко год би тражио њихово тијело био би сумњив. Међутим, у тренутку када су се апостоли и сви разбјежали оставили Христа на Крсту, нађоше се двојица која ризикују свој углед."

"Шта их је вукло? Па правдољубивост. Вијдели су да Христос невин страдао, сажаљење према праведном човјеку који ништа није био крив. Наш народ каже „страдао на правди Бога“. Ризиковали су свој углед, положај и робију, и дошли. Пилат се најприје зачудио да је већ умро и онда дозове и пита капетана, поступајући по римском закону. Иако су ово великодостојници и угледни људи јеврејског народа он провјерава и зове капетана који је чувао Распетог Христа и када му је овај потврдио да је издахнуо даје им тијело. Узимају тијело, скидају са Крста, умотавају у ново платно, о чему Јеванђеље дословно свједочи и каже: „Увише га у ново платно“. Ново и чисто платно симболише новог човјека и чисту душу. И да би човјек могао да прими Бога мора најприје да очисти тијело своје, јер је тијело Божји храм. Не може човјек који живи неморално и не пази шта раде руке, ноге , и очи и мисли његове, дожвијети да се Господ усели у њега. Е то платно које двојица људи приносе и умотавају Христа значи ново срце и новог човјека, очишћеног да би могао да прими васкрслог Господа. И каже, помазују га, Никодим је донио сто литара скупоцјеног мириса којим су утопили платно и тијело Христово, а најприје очистили тијело и крв његову, умотали га у платно са мирисима. Мириси, драга браћо и сестре симболишу наша добра дјела и оно од чега душа мирише. И оно кад кажу кад душа човјека мирише он привлачи и Бога и друге људе себи. Ништа у Јеванђељу није тек тако случајно , већ све има дубоку симболику. Док су они то тако радили, положише га у нов гроб у који нико није лежао и навалише велики камен. То су тражили јеврејски првосвештеници и старјешине и поставише стражу испред гроба."

"Жељели су да у потпуности осујете било какву могућност апостолима и било коме да настави да вјерују у Христа, а у ствари то што су урадили остало је за генераци до нас и послије нас, и до краја времена. Најбољи свједок да је Христос стварно васкрсао, прво у гроб је сахрањен и скинут је са Крста. Ту су били капетан и римски војници који нису имали никаквог разлога да би за живог човјека казали да је мртав. Значи они су утврдили да је умро, и сахранили га у нови гроб, у којем није било никог и да сјутра може неко да каже да је неко други васкрсао. И поставили стражу, своје људе који су када се Анђео јавио прво попадали као мртви, онда се разбјежали по Јерусалиму, пријачајући шта се десило а онда рекли и првосвештеницима, који су их наговорили рекавши им: „Реците да су ученици дошли а да сте ви били заспали“. А док су полагали Христа у гроб двије жене, Марија Магдалена, то је она жена бјесомучна у којој је било седам демона и коју је Христос исцијелио. Њена љубав према Исусу довела је гроба и Марија Јосијина. Није био обичај у јеврејском народу а није ни данас када се мушко тијело пресвлачи и полаже у гроб да буду присутне. Међутим љубав према Богу их је вукла да буду у близини. Нису могле у том тренутку да додирну његово тијело, али су обећале себи да ће отићи прије зоре, за шта су купиле скупоцјено миро да помажу Господа. И идући успут, њима се придружила и Соломија, мајка светих апсотола Јована и Јакова, Заведејева супруга. Размишљале су ко ће им одвалити камен јер нису имали снаге, и дошавши нађоше га одваљеног од гроба. И уђоше и видјеше младића свијетла као сунце бијелих хаљина као снијег гдје сједи на камену. Уплашиле су се и пале, а он и каже, небојте се, Исуса Назарећанина распетога тражите. Ово Анђео говори због нас и генерација које ће доћи, и оних отпадника од вјере који ће покушати на било који начин да оскрнаве вјеру. Овај Анђео им говори да је тај Исус Назарећанин васкрсао, не неко други, и тако исповиједа и нама оставља свједочанство да не сумњамо. Не бојте се каже им Анђео, и каже идите и кажите апостолима и Петру."

"Зашто овђе посебно издваја Петра? Није из разлога из којих то данас Папа и они који му следују говоре, желећи да га ставе изнад других апостола. Немојмо да заборавимо да се само дан и по прије тога свети апостол Петар одрекао Христа и рекао “заиста не познајем тог човјека”. Апостол Петар је био очајан и тужан, а за то вријеме свети Јован је стајао испод Крста, док је апостолу Петру била пољуљана вјера, није то био онај свети Апостол Петар који ће послије постати, када прими Духа Светога, онај камен и стуб. Христос жели да њега слабијег и уплашеног и очајног утјеши, зато то тако каже, да не очајава, Васкрсао је Господ његов. И оне ником не говоре ништа успут док нису дошле до собе у којој су били апостоли, онда су им рекле. Диван је сваки овај дан, почев од Васкрсења, па Томина неђеља, па неђеља Мироносница и свака друга. Кроз Мироносице и ми видимо Васкрслога Господа и вјерујемо и исповиједамо га. Пред смрт се сваки човјек плаши осим оног који има велику вјеру, асмрти се не треба плашити већ гријеха. Живот на земљи је неприродно стање, јер није природно да човјек буде грешан и да слиједи ђаволу, већ да буде у близини Божјој и да служи Богу. Е то је смисао и ове данашње неђеље, да нас опомене да је Васкрсао Господ, да ћемо и ми васкрснути, као што је васкрсао Свети Васијилије, свети Сасва и други. Ако следујемо Васкрслом Господу и угодницима његовим онда следујемо животу а не смрти. Тако треба да живимо без обзира шта нас снашло, све је то трен. Наш пут је пут ка вјечности. Колико ћемо прећи од тога пута, у Божјим је рукама“, казао је о. Дарко.