Литургијско сабрање у никшићком Саборном храму: Да ријеч Божју одржимо својим животом, својим понашањем, односом према ближњима, према сваком човјеку и сваком створењу

У шесту седмицу по Васкрсењу – Светих Отаца Првог васељенског сабора, 16. јуна 2024. године, света Литургија служена је, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, у Никшићу.  

Литургију је служило никшићко свештенство уз молитвено учешће вјерног народа.

Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки говорећи о прочитаном Јеванђељу.

„Чули смо ријеч самог Господа кроз ријечи апостола Јована и његов запис, толико дубоке и истините, потресне да кад их чујемо тешко ко може остати равнодушан према њима ако се имало над њима замисли, ако имало над њима застане и запита се шта оне још дубље значе, а чак не морамо тражити дубљи смисао, јер саме по себи су дубина неисцрпна и истина вјечна“.

„Чујемо Христа Који се моли Оцу своме за ближње своје, за ученике своје, за оне које Му је Отац дао и повјерио, које Му је дао из свијета да их чува, учи и руководи, оне људе који су Његову ријеч одржали. Много је битно у овом свијету да одржимо ријеч Божју, да је одржимо својим животом, својим понашањем, односом према ближњима, према сваком човјеку, према сваком створењу, да одржимо ријеч Божју а то је ријеч љубави, поштовања, пажње, али не пажње само на ријечима, него пажње у молитви и дјелима“, рекао је о. Слободан, додајући да као што и сам Христос тражи и Он моли Оца да сачува те људе.

„Ко су ти људи - они који су ријеч Божју чули, примили је у срце своје и живе је. Ево и нас, данас, овдје, сабраних, који смо примили ријеч Божју и, уз благослов Божји, да је одржимо, да се Христос, како каже, прослави у нама. Има ли шта дивније, љепше и веће, него кад чујемо Христа Који тражи од Оца да се прослави у нама, али не може се прославити у нама ако ријеч Божју не одржавамо и не живимо је, не свједочимо је, сваки дан и сваки дах свог живота“.

„Ако смо себични, користољубиви, среброљубиви, охоли, онда не држимо ријеч Божју, него само оно супротно од овога ако чинимо, љубимо ближњега свога. Ако негдје и погријешимо да устанемо, да кренемо да се вратимо и кажемо: Господе, ево слуге твога. Грешан сам и мали, кајем се и желим да будем бољи и већи. Желим да будем онакав каквог си ме Ти замислио, јер си ме замислио да будем велики и свет и да се име твоје прослави у мени. О томе треба да размишљамо“, поучавао је свештеник Јокић.

Кад станемо пред неким животним питањем које живот донесе пред нас, недоумицу, ако, по ријечима оца Слободана, замислимо шта би Христос урадио, како би се понио и шта би Он учинио, онда нећемо погријешити.

„Ако не можемо сами, посавјетујмо се са својим ближњим, и то смо заборавили, мислимо да све можемо сами, без ближњих својих, а ближњи су Црква. Ми смо ближњи једни другима, нема ко ближи него ови који се сабирају овдје недељом, на овој служби гдје постајемо једно са Господом и једно са другима. Зашто бјежимо једни од других? Зашто се скривамо једни од других? Христос нам открива заједницу са Њим и онима који ријеч одржаше да би, како каже, имали радост у себи. Једина је та истинска радост“.

„Живимо у свијету и времену пуном забаве и шоуа, али нема радости, јер је све површина и испразност. Да дубље закопамо и да се замислимо над ријечима као што смо их чули данас онда ћемо осјетити истинску радост и мир Духа Светог Кога ће нам, ако Бог да, Христос послати у недељу да не будемо сами, него да Дух Свети обитава у нама и над нама, јер нас Он чини једни са другима да будемо у заједници Тијела Христовог. То је онај истински живот, дубина и смисао живота. Ако тога нема, онда ћемо живот живјети, али без пуноће и без смисла, онда неће бити оно кад дођемо и Христос каже: Овај је мој или ова је моја. Ово је брат мој и сестра моја, ближњи мој, Оцу своме као што сад говори и моли се за нас“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан јокић, поручувши да живот треба живити у радости, треба да га живимо једни са другима, да дијелимо једни са другима, како Христос каже: Носите бремена једни других, а то је туга и радост, бол и весеље, мука, смрт, али и васкрсење и живот вјечни.

„Све то заједно да дијелимо и да носимо, да не бјежимо један од другог. Заборавили смо да се загрлимо, да се цјеливамо, него пролазимо један поред другог као странци, а Христос се не моли за то, него се моли за заједницу да се загрлимо, да станемо, да попричамо, да се подружимо, провеселимо, и протугујемо, али ријеч Божју да одржимо. Нека би Бог дао да у тој ријечи Божјој живимо и пребивамо, а кроз ријеч Божју у радост Христову да уђемо и да та радост бива у срцима нашим, у све вјекове, и да тако радосни, испуњени, лијепи, добри славимо дивно име Божје“, закључио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић.

Фото: Софија Јокић