Празник Успења Пресвете Богородице – Велика Госпојина, у петак, 28. августа 2026. године, свечано је и саборно прослављен у Пивском манастиру који је и посвећен овом великом Празнику.
Свету Архијерејску Литургију поводом великог Богородичиног празника служио је Митрополит и Архиепископ будимљанско-никшићки г. Методије са свештенством.
На почетки Свете службе митрополит Методије је у чин чтеца рукопоризвео Јована Дамјановића.
По завршетку Свете Литургије одслужен је помен новопредстављеном слуги Божјем генералу Ратку Младићу, након чега је освећен славски колач и жито, а на самом крају се Митрополит Методије, честитајући празник, обратио се вјерницима ријечима архипастирске бесједе.
Празничну бесједу је одржала др Јана Алексић, а све писутне је уприличена и празнична трпеза љубави и културн-о умјетнички програм.
Бесједу др Алексић преносимо интегрално:
Пробијајући се кроз сциле и харибде свакодневице, препуњене садржајима који нам расипају пажњу и омеђују видик, сметнемо с ума значај слободе. Научени да је тражимо у захтевима тела и рација, а да о њој толкујемо у пољу политике, друштва и културе, уместо жуђене лакоће, осећамо бреме постојања, све више уплашени, обазриви, подозриви. Суштина слободе, споро схватамо, не лежи у ослобођењу од окова историје, наслеђених вредности и институција, нити у хрљењу ка новим стиловима и облицима мишљења. Њу не исцрпљују ни либерална учења, ни отворена друштва, ни стално проширење тржишне арене. Напротив, кроје јединку према мерилу групе моћних управитеља људском душом и производе језиву једнообразност у привиду различитости. Поствреме засићено крилатицама и паролама о људским правимa и варљивим истинама пред појединца поставља све нове и нове границе, не да би се заштитио ближњи, већ да бисмо се од њега отуђили.
Слободу личности зато ваља потражити у срцу. Она расте за ширењем знања о окружењу и свету, а пре свега, у познању своје властитости. Само са таквом слободом можемо, без стега, начинити пун круг око себе, поглед упутити ка горе или доле, напред или назад. Само слободним, бистрим погледом можемо се осврнути на прошлост, наслутити будућност, уживети се у искуство садашњости. Тим погледом спознајемо вертикалу, оне стајне тачке личног и колективног идентитета, оне постулате на којима почива наше морално, духовно усавршавање, што су мера наше људске и божанске природе, а што зовемо српски културни образац.
Културни образац никада више није био потребније и ургентније, а опет тако компромитовано питање. У какофонији уситњених идеологија савремене цивилизације и размирицама унутар друштва, оно што је заједнички именитељ српског колективног бића и духовноисторијских стремљења постало је једна велика контроверза. Тог питања се дотичемо, али га никада докраја не дефинишемо. Премда трагамо за стваралачким изразима и видовима културе који ће на одговарајући начин отелотворити наше потребе и трагања, унапредити заједнички квалитет живота, уздићи нас из низине менталитетских замки и историјских атавизама, измирити традиционалне вредности и двовековно хватање корака са модерним токовима, немамо договор о томе које је примарно исходиште наших културних постварења у новијој историји. Таворимо тако у размимоилажењима када треба да формулишемо јасне културнополитичке циљеве, у недостатку воље да се усагласимо и примиримо наше партикуларне интересе, утишамо трансгенерацијске наративе и стереотипе, препуштајући ту важну одлуку и тај важан посао на милост и немилост актуелним и надолазећим силницима духа епохе, некомпетентним личностима, а оптерећујући тим нерешеним питањем будуће генерације нашег народа.
Значај јасно дефинисаног српског културног обрасца управо лежи у његовом пресудном учешћу у одређивању културне политике. Јер, културни образац јесте језгро једне културе, њен стабилни означитељ, организациони принцип и начин културноисторијског саморазумевања њених припадника. У њему су садржане константе у историјском кретању српског народа, које обликују наш национални идентитет и бивају тачке историјског препознавања. Отуда је у српски културни образац, поред светосавског просветног предања, косовске традиције, метанастазичких кретања српског народа на прелазу епоха и секуларног искуства новог века, положена и свест о колективном страдању, историјски конкретизованом у геноциду над српским народом у 20. веку.
Историјску самосвест, као обликотворни принцип културног идентитета, негујемо памћењем. Њиме је условљено и колективно самоодржање кроз нараштаје. Кроз памћење се текући хоризонт допуњава сликама и причама неког другог, прошлог времена. Памћењем, као народ, потврђујемо своју историчност и предупређујемо могућност да се замагле или искриве слике заједничке прошлости. Памћењем се систематизује историјско искуство, увиђају добри или лоши континуитети, морално и идентитетски разабира у властитој епохи. Зато памћење, било да је појединачно, колективно или друштвено, мора прерасти у културни хабитус. Памћење омогућава да из есхтолошког угла појмимо историјске догађаје и да спознамо смисао жртве, која је кључна са самоидентификцију у садашњости и за делотворно осмишљавање будућности. Њиме се уводи хришћанска перспектива, према којој је жртвовање обредни чин посредовања између профане и сакралне стварности и према којој се култура заснива на култу и жртви. Отуда историјски потврђен догађај узвишеног жртвовања означава присуство светог у профаном, што даје смисао историјском времену и кристалише се као историјска истина. „Жртва је сублимација историје“, рекао би Богољуб Шијаковић, а „спомен је спомен на Жртву“. Српски идентитет је заснован у Жртви и Памћењу, што је начин нашег историјског постојања, „у времену освештаном кроз догађај и спомен Христовог жртвовања, и у простору, утемељеном у жртвеникуˮ. Хришћански и свечовечански етос жртве и подвига неотуђиви је део нашег идентитета. У вољном или изнуђеном себеприношењу појединаца или група очитава се историјска истина о страдању и заветни смисао српског културног обрасца.
Други светски рат је диљем српског културног простора донео многа страдања. Мени, као Крагујевчанки и Шумадински, немогуће је а да не направим паралелу између крагујевачких и пивских жртава, да на меморијској линији не доведем у симболичку везу 21. октобар 1941. и 7. јуни 1943. године. У Крагујевцу генерације људи се наших стрељаних не опсећа, оне са њима живе. То је једна од првих идентитетских одредница Крагујевчана. Без обзира на искушења самог памћења, кроз која су наши нараштаји прошли, услед идеолошких интерпретација и кривотворења представљених као историјске истине, прича о 2796 стрељаних грађана и ђака уткана је у наша срца, у лично саморазумевање.
У пивској трагедији, још крвавијој и потреснијој, ако су страдалничке димензије уопште подложне мерењу и поређењу, за мање од две седмице страдало је више од 1.300 људи и жена свих генерација. Крвави пир у пивским Долима на празник Обретење главе Светог Јована Крститеља, налик крагујевачкој крвавој бајци, за само сат времена, један кратак, готово занемарљив исечак у протоку нечијег безбрижног живота, однео је 522 људи, међу којима и 109 дјеце. Да, немачке јединице у бесловенсној операцији „Шварц“ нису поштеделе ни најмлађу децу. Њихова непреболна а света жртва сама сведочи о парадоксалном усуду нашег идентитета: страдамо јер смо Срби, Срби смо зато што страдамо, јуче, као и данас. Кривица није у идентитету, нити у историјској улози нашега народа, већ у забораву себе. Јер, Срби остајемо тек када сав бол и узвишеност жртве пригрлимо, кад је се не одричемо. То је опомена и подстрек да се од властите историје одбранимо, да извучемо лекције.
Памћење злочина у Пиви и злочина у Крагујевцу стога не сме да има само локални карактер, већ свесрпски, јер ови злочини показују размере геноцида извршеног над српским народом у минулом веку, али и свечовечански, јер су уграђени у свеколико цивилизацијско памћење Холокауста и пример су његовог вишемиленијумског континуитета.
Памћење нам тако доноси охрабрење да као народ нисмо немоћни. Оно је наш најмоћнији аргумент и духовно оружје у самоопстанку. Њиме сведочимо да смо дорасли заветном а трезвеном приступу националној прошлости и њеним симболима као потпори историјске вертикале. Њиме прилажемо главни доказ да имамо развијену културу. Знањем о том доказу још морамо да овладамо. Изграђеном културом памћења, коначно, ширимо простор истинске слободе, оне изнад времена, слободе у духу. На данашњи празник Успења Пресвете Богородице, на овом светом месту, треба заједно, молитвено, да се подсетимо да смо сужњи који и даље знају да певају о слободи и да сведоче милост и ширину Божју.
ПЛАМЕНО УСПЕЊЕ
Светим пивским новомученицима
Кад сунце пређе с једне на другу страну
Мимо поретка, знане путање
Затрепере шуме на високом камену
Иза широког димног паравана
То намерник пламеном лиже греде,
Сваки облик душе у олову растаче
Да се мрак згусне усред јунског дана
Треба му у сусрет потрчати
Не допустити да сачека
Испијене очи, исушене кости,
Израњавано сећање сведока
Још једног људског опита
Из збега ускочити у заслепљујући сјај
Силином од седамнаест лета
Вођена простим нагоном љубави
Тамо где се отвара загрљај ближњих
Тамо где је тело спокојно
Јаглика се успиње из занемелих варница
