Велика субота у Ђурђевим Ступовима: Христове ријечи су спасоносна барка да, на благословен и спасоносан начин, препливамо море нашег Великог петка и Велике суботе
Његово Преосвештентво Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је на Велику Суботу, 4. маја 2024. године, Свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Током богослужења Владика је у чин протојереја рукопроизвео јереје Милоша Цицмила и Стефана Миловановића, парохе беранске.
Владици је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранског и братство Манастира, уз молитвено учешће вјерног народа, сабраног, у великом броју, под сводовима катедралног манастира Епархије.
Ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Методије, рекавши да су стигли на освит васкрсења Христовог коме су гредили у овим великопосним данима, корачајући за Христом, као што се труде да иду не само ових дана Часног Великог поста, него сваког дана и сваког тренутка у свом животу.
„Бог због своје превелике љубави Који је одлучио да из свог божанског обиталишта уђе у простор творевине без којег уласка би творевина бескрајно и довијека остала апсолутна другост без икаквог контакта са божанским. Кроз тај улазак у ову нашу матицу живота, друго лице Свете Тројице – Син, Који је узео на себе људску природу и постао у свему једнак са нама а то и овај дан, можда, понајвише показује – Велика субота од свих Његових земаљских дана, које је провео у животу, јер је Он добровољно, претрпјевши страшна страдања и понижавања због нашег спасења, умро на крсту истински и по Његовом допуштењу и Његовом добровољном пристајању на то, раздијелила се Његова душа божанска са божанским тијелом и кажу Свети Оци да је Он, истовремено, био на крсту са разбојником, Тијелом на крсту, душом својом у аду, а истовремено на престолу са Оцем и Духом Светим бивајући, никад се од њих не разлучујући“, казао је Владика.
Та природа људска коју је узео на себе, она се, додао је Његово Преосвештенство, сјединила са божанском у Његовој личности.
„Сјединила се несливено, остајући Он истовремено и као Бог, не губећи ништа од божанског, а бивајући цјелокупни и потпуни човјек. Не само да је окусио смрт, коју свака људска природа па ћемо и ми једног дана проћи кроз та врата смрти, него је и душом својом сишао у ад, тамо гдје су били сви људи који су у историји људског рода ушли у матицу живота и живјели прије Христа, и који су умрли прије Његове смрти на крсту. Он је сишао у тај простор и у то стање пребивања људског рода прије Његовог доласка и оваплоћења и тамо им је, по својој божанској свемоћи, благовијестио Јеванђеље и онима који су умрли“.
„Ријечи које смо чули у Јеванђељу, које је Он рекао људском роду те каже: Онај који слуша ријеч моју, а то значи не само што је слуша него је и усваја и не само што је слушајући усваја, него о њој и размишља, а не само што и размишља о тим божанским ријечима о Јеванђељу Христовом, него покушава, колико је то у нашој моћи, да то имлементира у дјела и у свој свакодневни живот. То значи онај који слуша, не само коме је ушло на једно уво а изашло на друго, него мора да изађе на дјела и на руке и на један посебан начин и стил живота који ће да одражава и да има плодове тога да смо ми усвојили оно што смо чули“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Поучавао је о ријечима Господњим: Ко слуша ријечи моје и вјерује Ономе Који ме је послао, има живот вјечни.
„Дакле, ко вјерује Оцу небеском и Његовом превјечном плану о нашем спасењу и да је Он Син Божји Исус Христос, Којег је Отац послао, каже, не иде на суд него ће прећи из смрти у живот, значи, не иде на божански суд него ће из смрти овог живота распадљивог, разградљивог и пролазног проћи у један нови начин постојања одмах, у живот, у свјетлости лица Божјег, у Царству небеском“.
„Све ријечи које су написане у Светом писму не могу се поредити за нас људе са овим што је Христос рекао. То нам је нада да ми кроз ове наше, кроз овај наш Велики петак кроз који пролазимо у свом животу и кроз Велику суботу којој се приближавамо, те Његове ријечи су нада и спасоносна барка да, на један добар и благословен и спасоносан начин, препливамо то море нашег Великог петка и Велике суботе и да уђемо у свјетлост оног Васкрсења Христовог кога очекујемо, у ком смо праскозорју већ закорачили и да нас Бог благослови и да снаге на том путу“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Током богослужења Владика је у чин протојереја рукопроизвео јереје Милоша Цицмила и Стефана Миловановића, парохе беранске.
„Јесте да су они млади свештеници, али већ више од десет година служе олтару Божјем, труде се на њиви Господњој, спасавајући најприје душу своју, а онда и свих оних који су им у њиховим парохијама повјерени. Ово што су добили не значи неку посебну част и власт и битан положај и утицај који ће они имати надаље у Цркви Божјој и народу, него прије свега опомену и позив да још ревносније раде духовни посао на усавршавању своје душе и свог духа, на усавршавању људи који су им повјерени. Ово је још једна већа обавеза, не само част и привилегија. Надбедреник је опомена да их опомиње какви они треба да буду, и какви треба да стоје пред Богом и пред народом у Цркви својој“, казао је Владика Методије.
