Косту Нинковићу припаднику царског свештенства

У уторак, 10. маја, у оквиру манифестације “Дани Светог Василија Острошког“, уприличено је поетско вече под називом “Косто Нинковић, човјек и пјесник“.

Вече сјећања на пјесника Коста Нинковића, једног од утемељивача културно-духовне светковине посвећене Светом Василију Острошком, окупило је у Црквено-народном дому у Никшићу, осим породице и родбине покојног Коста и бројну публику, колеге, пријатеље и поштоваоце његовог стваралаштва. Вечери је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Косту Нинковићу припаднику царског свештенства

Косто Нинковић је написао три збирке поезије, а управо ових дана постхумно је објављена његова нова збирка. Прва књига, сматра јереј Миодраг Тодоровић, не случајно, зове се “Мртав ти говорим“, а задња је насловљена са “Изван творевине“. Та два наслова, према мишљењу оца Миодрага, имају онтолошку, пророчку и образовну поруку и указују на то да само човјек који је “мртав“ за пролазност и слабости овог свијета, али, човјек у коме је Христос заживио, има нешто да каже.

“Све пјесме, свака ријеч, читав живот Коста Нинковића били су усмјерени на то да се свака честица са којом би се срео и додирнуо, ослободи од подивљале самоће и врати свеукупности, односно Богу, Који је наше право биће и лице. Отуда у његовој поезији нема времена, нема спољашњих описа, родољубивих и социјалних мотива, нема никаквог спољашњег накита, ни спољашњих ријечи. Постоји само јака вјера, покајање и молитва да се сјетимо вертикале нашег бића и да јој се вратимо.“

“То нијесу обичне пјесме, оне су, на неки начин, припомоћ Богу, сарадња са Богом да опет будемо дјеца његова, да будемо браћа међу собом и једно у једном. Не само пјесме, већ и читав свој живот Косто је принио на олтар милосрђа према човјеку, зато што воли човјека, а мрзи његове слабости. Сваки његов поступак био је жртва, принос за човјека, а против амбиса који човјека одваја од вертикале, од живота. Посвједочио је то и лично, када је као војник, у традицији најбољих Христових ратника, бранио своју ужу отаџбину Херцеговину“, нагласио је свештеник Тодоровић.

Косту Нинковићу припаднику царског свештенства

У поетској вечери учествовао је и протојереј-ставрофор Алекса Павловић. Говорећи о величини личности Коста Нинковића, отац Алекса се сјетио њиховог првог сусрета у исповиједаоници Саборне цркве у Никшићу, из којег се, касније, родило дугогодишње искрено и ничим помућено пријатељство.

“Када сам као свештеник стигао у Никшић прије 27 година у Саборну цркву је долазило мало људи, махом старије особе. Не сјећам се тачно да ли је то била 1988. или 1989. година, уђе у исповиједаоницу наочит човјек, колос људски, каже хоће да се исповиједи. Био сам изненађен, најприје његовим доласком у храм, јер се у то вријеме ријетко ишло у Цркву, а потом и потребом једног тако младог човјека, интелектуалца, продуховљеног изгледа да, пред Богом и свештеником, исповиједи своје гријехове. Саслушао сам и рекао му да када би сви ми на души имали такве гријехове, као што су били његови, нико не би остао неспашен. Тада смо постали блиски, вољели смо да се сретамо и дружимо, и у цркви, а богами, и уз коју чашицу“, казао је протојереј-ставрофор Алекса Павловић и нагласио:

“У свом животу нијесам срео такву људску величину, таквог духовника без мантије и проповједника без теологије и богословије. Све те особине носио је, сигурно, из куће, кршне Херцеговине, и преносио на свој дом, своју породицу, своје окружење, међу пријатеље и познанике. Многе је, тврдим својом чашћу и образом, извадио из блата, скренуо их са странпутице. Имам много доживљаја са мојим драгим Костом и не могу их се свих сјетити. Требали би ми сати да их испричам, а све су то само лијепи догађаји. Ипак, хоћу да истакнем да он није био човјек који је стално ишао у цркву, јер је имао неки сопствени осјећај за мјеру кад треба доћи на службу, кад постити, кад се исповиједати и кад се причестити. Није желио да се дорамени никоме, ни онима у комитету, ни крстоносцима, ни митроносцима, јер је Косто Нинковић био човјек и цијенио је превасходно човјека“.

Ближи се година од Костовог преминућа, а његово присуство се осјећа, осјећају га, заправо, они који су га знали и вољели. Он је био риједак човјек у чијој личности су, према ријечима књижевника Милутина Мићовића, били сабрани велики и различити дарови, који су представљали неку врсту дубинске експлозије.
“Ријетки су људи који, попут Коста Нинковића, имају такву онтолошку утемељеност и такав сабир дарова. Посједовао је таленат за природне науке, за војну стратегију, био непосредно жесток и талентован борац што је показао и на дјелу, а имао је и способност за унутрашње сагледавање својих сународника. Живио повучено, скривено, и без обзира на све таленте, радио је у руднику као инжењер; скривен, а у исто вријеме откривен само за оне који виде дубину“.

Косту Нинковићу припаднику царског свештенства

“Својим мишљењима и живом ријечју умио је “о јаду да забави“ и теологе и философе, јер је говорио аутентично, из сопственог искуства и живота. Био је у дубини мистик, човјек унутрашњег преображаја и изузетно снажног унутрашњег темеља, снажног дара за ријеч, за непосредан говор. Међу пјесницима је био странац, а наша официјелна култура није могла да га препозна и прими. Ријечи које је оставио су као сјемена, као зрнца, али важна, да ће она, надам се, да расту, јер су утемељена, јер изгријавају из истинског искуства и живота“, закључио је Мићовић.

Пријатељство са Костом Нинковићем, које је трајало скоро 4 деценије, за пјесника Радомира Уљаревића је од непроцјењиве вриједности. Он је оцијенио да је Косто посједовао ону урођену, најдубљу и најкомплекснију религиозност, био самоук и голорук, али наоружан енергијом духа, те живи доказ Божанског дара који је дат само ријеткима и изузетнима.

“Што вријеме дуже пролази већа је рефлексија коју у нашем духу имају ријечи које је изговарао, јасније се указује бистрина и дубина његовог духа. Шта је поезија Коста Нинковића – једна од најдирљивијих и најузбудљивијих пјесничких авантура, једна необично постављена књижевна позиција у којој пјеснички субјекат има отпор према сопственом изражавању, и колико се више трудио да то што је саопштио у овим записима, поетским формулама мање личи на поезију, то садржај тих порука све више личи на поезију, све више поприма поетски облик. Тако су се неке сентенце, неки чворови тако увезани, домогли стварне чисте поезије са једним ритмом, намјерно потискиваним и избјегнутом мелодијом, која, ипак, негдје у даљини, у подтексту траје и коју чујемо“.

“Зачудност његове поезије је и у томе што у овим поетским формулама читалац лако може да се изгуби, ако не препознаје начин како да их чита. Аутора је, заправо, занимала „анти“ поезија, то јест, идеална поезија која нема ни метра, ни ритма, ни звука, ни риме, нема ничега од карактеристика битних за књижевност и поезију. Као да је тежио неком артоовском подвигу; залажући се за такву анти поезију, не поезију, он се залагао за не живот, за не живот као најдубљи најсуштинскији облик живота. Пропагирајући тај анти живот и славећи оно што је једино живо, он, од првог до задњег написаног стиха, нема никакву другу опсједнутост сем опсједнутости таквим животом, опсједнутости есенцијом, архетипским знамењима, снагом коју мора да има такав живот“, поручио је Уљаревић.

Радомир Уљаревић је на крају вечери прочитао пјесму посвећену Косту Нинковићу, која је инспирисана Костовим учешћем у ратним збивањима у Херцеговини, када је он, препознавши близину смрти и људски страх, крштавао своје саборце на првој линији фронта. Искреност и величину овог чина у Косту је касније уочио и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, назвавши га у једној посвети припадником царског свештенства.

У поетској вечери учествовао је и хор Светог новомученика Станка.

Косту Нинковићу припаднику царског свештенства

Video kanal Eparhije  Radio Svetigora  Sveviđe

Srpska pravoslavna crkva