У Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу, у четвртак 18. октобра 2018, пред бројном публиком, отворена је манифестација „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“.
Манифестација је установљена прошле године у циљу обиљежавања 13. новембра дана рођења Петра II Петровића Његоша, првог члана Матице српске са простора данашње Црне Горе, подсјетила је, у уводној ријечи Марија Јелић.
Овогодишњи „Дани Матице“ одржавају се уз помоћ и сарадњу Епархије будимљанско-никшићке. Манифестација је званично отворена дан раније у књижари Матице у Подгорици и том приликом уприличена је изложба „Сава Мркаљ – Два века дуга“, аутора проф. Милице Грбић. Поставка о великом српском филологу, књижевнику, филозофу и учитељу, која из техничких разлога није могла бити организована и у Никшићу, садржи 30 паноа поређаних азбучим редом и прати Мркаљев живот, рад и утицај на развој српског језика, књижевности и умјетности његових савременика до данашњих дана. Настала је у сарадњи Удружења крајишких Срба „Прело“ из Чикага са Историјским архивом из Панчева и Удружењем Крајишника из Панчева, као и Крајишким културним центром „Свети Сава“ из Бањалуке.
О животу и раду Саве Мркаља, овом приликом, говорила је мр Јелена Газдић, професор на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу. Она је подсјетила да је Сава, са 27 година, објавио, у Будиму, књигу „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“, која изазива протрес на српском говорном подручју. Књига је, додала је она, дошла у прави час, јер су, у то вријеме, међу Србима била заступљена четири типа књижевног језика – српскословенски, народни, рускословенски и славеносрпски.
„То је била општа пометња у правопису, гдје није било неких правила, није било кодификације. Мркаљ је реформисао црквену ћирилицу, избацивши из ње 20 сувишних слова и свео азбуку на 29 слова, а касније је Вук то допунио, додавши сугласник џ и нове изгледе за слова љ, њ, ћ и ђ“, навела је Газдић, додајући да Сава Мркаљ није наишао на разумијевање, али јесте од Вука Караџића. С тога је, сматра она, неправедно осуђивати Вука, као што данас поједини истичу да је он побрао ловорике, које су следовале Мркаља.
„Вук се није јавио као негација Мркаљевог дјела, већ је он, по властитој изјави, приврженик његових идеја. Вук није порицао оно што је написао Сава Мркаљ, него је наставио и продужио. „Да није било таквог Мркаља, ко зна да ли бисмо имали и таквог Вука Стефановића Караџића“, казала је, између осталог мр Јелена Газдић.
Др Васиљ Јововић је, говорећи на тему „Босанска крајина крајем 18. и почетком 19. вијека и њени истакнути прваци“, рекао да се име Босанска Крајина помиње, први пут, 1593. и навео да је за Јована Цвијића Босанска Крајина област која је у последњим вјековима била најзабаченија и најнеприступачнија територија у динарском систему.
Босанска крајина, напоменуо је Јововић, није имала своју државно-правну традицију, већ се у одређеним историјским околностима формирала као историјско-географска област.
„Иако је на територији Босанске Крајине било Срба и у средњем вијеку, тј. у предтурско доба (нпр. у Лијевче пољу, Змијању, око данашњег Мркоњић Града, Гламоча, у долини Унца) Босанска Крајина је етнички изразито српско обиљежје добила у XVI вијеку. Срби су у Босанску Крајину углавном долазили са подручја данашње Херцеговине, Црне Горе и Рашке и из других области (Источне Босне, Метохије, Косова, Српске Црне Горе итд.). Долазећи из старих српских земаља. Срби су донијели са собом православну вјеру, немањићку традицију и косовско предање. Чувари њиховог идентитета били су православни манастири: Рмањ, Липље, Ступље, Гомионица, Моштаница, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу и Детлак код Дервенте“, казао је Јововић.
Због економске и политичке обесправљености, вјерске и националне неравноправности немуслиманског становништва, Босна је, у 19. вијеку, постала једно од главних жаришта устанака против турске власти, оцијенио је Јововић.
Напоменуо је да се српски живаљ дизао на оружје у познатим бунама: Машићка, Јанчићева, Поп Јовичина, Пецијина.
„Ови покрети су имали национални и социјални карактер, јер су тежили стварању једне националне државе и олакшавању тешког положаја сељака. Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању српства и ослобођењу од турског јарма. Из сачуваних докумената сазнајемо да је у првој половини 19. вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима“, рекао је др Васиљ Јововић, указавши на истакнуте народне трибуне - ђакона Авакума, Гавра Вучковића Крајишника, Петра Кочића и Гаврила Принципа.
Никшићка публика је имала, заиста, лијепу прилику да слуша извођење личких и крајишких пјесама женске пјевачке групе из Апатина. Групу је, кратким обраћањем, представила Мирјана Тодорић, а Оливера Шекуларац је прочитала причу о Лики, која је добила прву награду на Фестивалу кратке приче „Миодраг Борисављевић“.
