Од Васкрса ове године, када је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије освештао Народну кухињу „Дивна Вековић“ при манастиру Ђурђеви Ступови, из мјесеца у мјесец, повећава се број корисника ове добротворне установе, једне од ријетких која брине о онима којима је помоћ потребна.

Приликом званичног почетка рада Народне кухиње у Беранама подијељено је педесет оброка за кориснике, а наредних мјесеци, по ријечима управника, свештеника Жељана Савића, повећавао се број породица, односно чланова, којима је ова врста помоћи добродошла.

„Један мањи број корисника наших услуга се одјавио, неколико старих лица се упокојило, али се може констатовати да је број оних који се јављају за помоћ много већи: у мају је топли оброк обезбијеђен за 27 породица, односно 50 чланова, у јуну за 32 породице, тачније 61 корисника, током јула помоћ су добила 62 лица, у августу је Народну кухињу користио 71, а у септембру 69 корисника“, наводи о. Жељан.

Он напомиње да постоје три пункта на којима се обезбјеђује храна, а онима који су немоћни и стари, о којима нема ко да брине, оброци се носе кућама.

Рад Народне кухиње Епархије будимљанско-никшићке у Беранама, која је трећа црквено-народна кухиња у Црној Гори, а поред ње постоји кухиња при Саборном храму у Подгорици и „Мати Јелисавета“ на Цетињу, помажу велике светиње и стубови наше Цркве: Патријаршија и манастир Острог.

Ова средства, иако скромна, су, наглашава свештеник Савић, од велике помоћи, зато је неопходно што чешће упутити позив свим добрим и племенитим људима да се, вођени јеванђељском љубављу ка онима којима је помоћ потребна, укључе у ово богоугодно дјело и, у складу са својим могућностима, оснаже труд и напор црквено-народне кухиње „Дивна Вековић“ при манастиру Ђурђеви Ступови.
За оне који су у Беранама постоје кутије, које су постављене на шест мјеста у граду како би се дао прилог. О. Жељан Савић каже да људи подржавају идеју отварања Народне кухиње кроз коју се Црква, колико је у њеној могућности, брине о потребитима.
„Првог мјесеца је, заиста, био лијеп одзив грађана, а послије све мањи, што само показује да народ живи у тешкој ситуацији. Свјесни смо да људи тешко живе, па се не може очекивати да сваког мјесеца дају прилог. Постављене су, на неколико мјеста, кутије у граду у којима сакупљамо прилоге, а има и добрих људи, који нам изађу у сусрет, донирајући намирнице. Сви прилози су нам добро дошли, неко донира један мјесец, следећег неко други, па се на тај начин остварује старање Божје да нам помоћ стиже кад је највише потребна“.
„Хвала нашим добротворима који помажу рад ове Народне кухиње. Господ Срцезналац да им узврати стоструко“, поручује свештеник Савић, управник црквено-народне кухиње.

Отворен је жиро рачун Народне кухиње „Дивна Вековић“, а сви људе добре воље који би хтјели да помогну средства могу да уплате на: 535-15064-89 код Прве банке Црне Горе.

Ријечима Светих Отаца: Добро је чинити добро свима, а особито онима који не могу да врате, подсјетимо се и на личност Дивне Вековић, чије име носи ова добротворна установа наше Цркве.

Знаменита Васојевка Дивна Вековић, како биљежи Милутин Осмајић, рођена је 1886. у селу Лужац, у околини Берана. Основну школу завршила је у манастиру Ђурђеви Ступови, а нижу гимназију у Скопљу. Као стипендиста Дјевојачке школе на Цетињу и Института за школовање женске дјеце "Царица Марија", наставља школовање у Француској. Дипломирала је на Медицинском факултету на Сорбони. Била је чланица Међународног црвеног крста у Женеви. Прва црногорска љекарка, која се, поред примарног позива, бавила и књижевним стваралаштвом, сликарством и превођењем. Његошев „Горски вијенац“ превела је на француски језик 1917. године. Цијенећи ту њену заслугу, краљ Никола је награђује спомен-брошом са ликом Његоша. Дивна Вековић је препјевала на француски језик Змај Јовине пјесме, превела је „Живот и обичаје српског народа" Вука Стефановића Караџића, те збирку народних прича. Аутор је два речника француске граматике (због тих заслуга за културу Француске одликована је Легијом части), и књиге „Крвни умир“ (1926. одбранила је докторску дисертацију на Београдском универзитету, која је штампана под овим насловом). Била је професор у Беранској гимназији.

Дивна, ћерка Уроша и Толе Вековић, била је свестрано образована личност, говорила је четири свјетска језика: француски, италијански, енглески и руски. Припадала је плејади истакнутих жена интелектуалки, која се својим умјетничким и књижевним стваралаштвом винула у врхове европске културе.

Током Првог свјетског рата, као истакнути члан Међународног црвеног крста, организовала је бројне хуманитарне акције слања помоћи у храни, љековима и санитетском материјалу, храбро учествујући у првим борбеним редовима у збрињавању и лијечењу рањеника на Солунском фронту. Краљ Петар I Карађорђевић одликовао је Орденом Карађорђеве звијезде са мачевима.

Почетком Другог свјетског рата др Дивна Вековић је пришла монархистичком четничком покрету. Држала се пароле: "За Крст часни и слободу златну - за краља и отаџбину". Одступала је крајем рата са војском војводе Павла Ђуришића и великим народним збјегом, предвођеним Митрополитом Јоаникијем Липовцем. Убили су је партизани надомак Зиданог Моста, бацивши леш у ријеку Саву. Тако се, према писању аутора Милутина Осмајића, у смрти сврстала у многобројну "безгробну војску Васојевића".