У част рођендана пјесника Матије Бећковића, у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу, у четвртак 29. новембра 2018, одржано је поетско-музичко вече.
На данашњи дан 1939. године у Сенти је рођен Матија Бећковић и то је један од најзначајнјих тренутака за српску књижевност, јер његово рођење представља велики празник наше културе, рекао је Лука Спасојевић, водитељ вечери.
„Читава Црна Гора је кућа Матије Бећковића и ред би био да он у својој кући прослави рођендан, али, на жалост, његова а и наша кућа је „окупирана“, а Матији као домаћину и глави наше заједничке куће забрањен је долазак у родни дом“, нагласио је Спасојевић, додајући да је Матија, као пјесник, добио велики број награда и тешко би било одредити која је већа и значајнија.
„Ипак, најзначајније признање, које је Матија добио као Црногорац, је то што је означен као непријатељ Монтенегра“.
Спасојевић је мишљења да нико у нашој српској књижевности није остварио блискији пјеснички контакт са Његошем од Бећковића.
„Бећковићеве пјесме о Црној Гори у којима осликава врлине и мане Црногораца, њихов међусобни однос, али и трагичну подјелу једног истог народа на традиционални и онај други, који је наметнут са стране, у себи, несумњиво, носе исти духовни амбијент који је Његош описао у „Горском вијенцу“. И један и други у својим дјелима теже да однарођену и заблудјелу браћу помире са истином и својим прецима, желе да одбране идеал слободе и да у саму срж мисли српског народа поставе Косово“, закључио је Спасојевић.
По ријечима пјесникиње Милице Бакрач, Његош „без претходника и истодобника – сирак тужни без игђе икога“ оставио је своје дјело онима који ће га најјасније и најгласније прочитати и тумачити.
„Не знамо да ли су и колико били искрени Његошеви бечки цензори, лектори, рецензенти, издавачи. Ћирилица је увијек била на удару, на вјетрометини, као и Православље. Како тада, тако и данас. Ипак, можда је било Његошевом Горском вијенцу сигурније у Бечу, 19.-ог века, него у његовој Црној Гори, на почетку трећег миленијума. Бројни рецензенти и предговорници Његошевог дјела продали су вјеру за вечеру. Лектори и коректори научише уз тридесет Вукових и пар нових слова, те их додадаше у књиге нашој дјеци. Продуценти и донатори су се растрчали. Најприје су разбили Његошево Огледало српско и латили се трица и кучина“, оцијенила је Бакрач.
Мудри и учени, додала је она, нијесу заћутали. Уздали су се у језик српски, непресушни и насушни.
„Дјеловали су сирјачки, таворећи словесно годину по годину, деценију по деценију, имајући на уму седам Његошевих сахрана, рушење капеле на Ловћену, боли и непреболи владике Рада. А ту негдје, близу, међу првима, затекао се Матија. Сви Његошеви духовни и пјеснички наследници нијесу испили ни кап, а камо ли чашу меда без бремена жучи. Матија је и данас испија. Сви они, савјесно су биљежили, својим записима и своја имена у књигу Његошевих најоданијих следбеника“, истакла је, поред осталог, Милица Бакрач.
Публика је била у прилици да чује Бећковићеве љубавне стихове и оне посвећене Косову и Метохији. Рецитовали су: Николина Бабовић, Анђела Милатовић, Сања Павићевић, Јована Ћаласан, Ивана Томић, Лука Кнежевић, Сара Бакрач.
Вече је организовала „Српска омладина Никшића“.
