Братство православне омладине Бијело Поље прославило је u недјељу, 12. новембра, у цркви светих апостола Петра и Павла у том граду своју славу.

Светом архијерејском Литургијом је началствовао епископ будимљанско - никшићки Јоаникије уз саслужење протојереја ставрофора Мираша Богавца, јерођакона Сава Вукајловића, протојереја Дарка Пејића, јереја Николе Скопљака, Зорана Бубање и Милана Станишића.

У својој бесједи послије Литургије и причешћа вјерника епископ Јоаникије је подсјетио да у овај дан Васкрсења Христовога – медјељу поред светог краља Милутина слаимо је његовог брата светог краља Драгутина, у монаштву монаха Теоктиста као и свету краљицу, њихову мајку - Јелену Анжујску.

„А и славимо још једног великог исповједника вјере православне, светог Варнаву Хвостанског епископа, који је у комунистичко вријеме само због једне ријечи против комунизма, а у одбрану православне вјере, дуги низ година провео у затвору, био мучен и пребијан и скоро заборављен и изопштен био, али је Христа ради све поднио. И прије неколико година прибројан је лику светих исповједника, светих архијереја и Божјих угодника.

А данас овдје Братство православне омладине прославаља светог краља Милутина, онога за чије вријеме је српски народ достигао можда своју највећу мјеру. Можемо говорити да је послије краља Милутина, у неком политичком смислу још већи и знајачајнији био цар Душан, и свакако не треба заборавити његове заслуге, јер су оне велике и превелике, не само зато што је српски народ тада имао највећу државу.

Али, ако Немања, међу својим потомцима и владарима има свог правог наследника, не само по крви него по духу, мудрости и храбрости, а сви су били велики Немањићи, међутим, чини ми се да му понајвише личи краљ Милутин.

Прије свега, био је велики ктитор, као и Немања, али и имао је и могао више. И најљепше цркве имамо из његового времена. И та два брата да нису ништа друго подигли него што је краљ Драгутин подигао Ариље- цркву светог Ахилија, и краљ Милутин Грачаницу, било би довољно да их помињемо, а ни до дана данашњег нисмо утврдили које су све цркве подигли ова два света велика краља и брата, бесједио је владика Јоаникије.

Он је напоменуо да Бјелопољци треба да се сјете да је црква светих апостола Петра и Павла обновљена и прилагођена епископској катедри хумској тек у вријеме краља Милутина и светог епископа хумског, касније архиепископа Пећког Данила.

„Онога Данила који је био књигољубац, ктитор, мудрац, књижевник и велики и поуздани сарадник краља Милутина. А када гледамо на то славно вријеме Немањића и славне ликове, као што су и наши преци гледали, као што је и свети кнез Лазар и његови синови, па Бранковићи, Балшић, Црнојевићи, Петровићи па Карађорђевићи, сви су гледали и имали узор свете краљеве и цареве из династије Немањића, јер су они уздигли српски народ и укључили га у заједницу културних и просвијећених народа Европе и свијета.

И то је једна од најславнијих светородних династија у историји човјечанства и то са поносом можемо рећи. А чини ми се да су они велики и по томе што су сабрали велико искуство из претходних вјекова. Нису они никли као `тиква без коријена` него су се ослонили на старе традиције, хришћанске, византијске, античке, па онда на старе традиције Дукље и Рашке и сабрали велико искуство и духовно и културно се уздижући на тим темељима, учећи се као мудри људи и на грешкама својих претходника“, казао је преосвећени владика Јоаникије.
Он је истакао да ни Немањићи, као и други људи нису били без гријехова, јер нема човјека без гријеха а нарочито династије.

„А ми када то тумачимо из овог нашег времена лоше то радимо. Каже се „једни другима сјекли главе и вадили чарне очи“, и тако даље, јер не разумијемо како је функционисало друштво у средњем вијеку, да је заправо властела у свим тим догађањима око престола имла великог удјела. Онда смо често ненаучени и не знамо. Ево прије неки дан су дјецу и студенте питали на улици и нису знали о другом свјетском рату, нечему што је ту испред носа, а камоли да могу разумјети оно вријеме прије толико вјекова.

Али како ће разумјети, када је наша просвјета занемарила коријене и одвојила дјецу од цркве и светиња а у њима је наша историја, најљепша и најсветија. И то су добро знали Немањићи, који су прије свега били људи дубоке вјере. Тада је био закон да владар мора бити заштитник вјере православне и покровитељ цркве и да учини све да црква има слободу и да може да што више просвећује свој народ у духовном и културном погледу. Па и сами људи су били људи од вјере духа и културе а не само од власти и интереса као што то данас бива. На жалост, када се човјек поистовјети са поривима за влашћу, силом, новцем и богаствима онда се он претвара у животињу, онда то више није човјек нити ту има људског ослонца.

Када се саберемо у цркву Божју око Христа Господа и његових светих прије свега да гледамо на Христа и његово Оваплоћење, Крст, смрт и Васкрсење његово и да на такав начин идемо путем Господњим, идемо за Христом, да се с њиме сједињујемо и да идемо за светима његовим, јер је Он свети који прославља оне који њега славе и Он је свети међу светима. Он је `Бог међу боговима`, тако говори Псалтир. Јер ако смо са Хрситом живим Богом и ми постајемо удионици његове славе и постајемо, (али то треба правилно разумјери), богови по благодати, по усиновљењу и дару свише од Бога са Неба, а не по природи. Па су стари пророци пјевали који су прославаљали Бога и његову славу, призивали и њу слиједили.То је оно што даје смисао људском животу“, бесједио је владика Јоаникије.

Он је честитајући празник славе братства православне омладине Бијело Поље казао да данас посебно говоримо и истичемо врлине светог Милутина и светих Немањића.

„За светог краља Драгутина -Теоктиста говори се да је толико покајање имао и да се дан и ноћ молио Богу, изнуравајући своје тијело у подвизима, да су након упокојења нашли утегнут појас којим је стезао своје тијело, и који је потпуно био урастао у његово тијело.

А они су бринули о души и о вјери и знали да се кају за своје гријехе и тако су се освећивали и угађали Богу, и зато нам служе као примјер, људи без мане и страха у неком смислу ријечи. Иако су имали својих гријехова знали су се кајати, исповиједати и Богу угађати и тако су врло често од грешника постајали свети Божји људи- праведници Божји, бесједио је Владика.

Послије Литургије пререзан је славски колач и освећено жито Братства православне омладине, послије чега је у порти цркве за омладину и вјернике приређена трпеза љубави.