Недјеља у Бијелом Пољу
У цркви Светих апостола Петра и Павла у недјељу 13. новембра 2016. Литургију је служио јереј Никола Скопљак. Он се у пригодној бесједи осврнуо на Јеванђеље о сијачу.
"Када саслушамо ову причу и када је погледамо са спољашње стране видјећемо да је то један обични догађај и прича. А када завиримо у унутрашњост ове приче видјећемо истину о Господу Исусу Христу, о човјековом паду, о доласку Божјем на ову земљу и подизање човјека из пепела, из онога праха и о томе како је Господ покушао да кроз ову причу врати човјека у првозвану љепоту због које је и створен човјек. Изговарајући причу којом се Господ Исус Христос обратио својим светим ученицима, апостолима и народу, Он је на захтјев светих апостола протумачио њено значење."
"Када се каже да је сијач засијао сјеме у њиву своју, мисли се на самог Господа Исуса Христа, који је обукао тијело и сишао на земљу, да обнови и поправи човјека. Сјеме у причи се односи на ријеч Божију а њива и све око ње представља људске душе, које су разнолике свака на свој начин. Када каже да је сјеме пало на пут око њиве, да је други пут пало на каменити дио, затим у трње и најплоднију земљу то све представља људске душе. Када се у причи каже да је прво сјеме пало на крај пута, односи се на оне људе, који чују ријеч Божју, и то сјеме падне на њихово срце али не и у срце. И онда се оно брзо погази овоземаљским и материјалним стварима. То су људи који се појаве на крштење, на вјенчање, сахрану или било који обред, чују науку Божју и на томе се све заврши сваки траг о њиховој вјери. Дио приче о другим, којима зрно пада на камени дио дио земљишта, односи се на оне људе који слушајући науку Божју и приме ту науку у своје срце, прихвате је са љубављу, осјети се та љубав примања вјере, међутим, када се говори о Васкрсењу Христовом и домостроју спасења, о другом и сталном доласку Христовом и да је пут до Царства небеског јако трновит, ту се њихова вјера завршава. Све док је добро, добар је и Бог, међутим, чим настане једно искушење и тешкоћа ми се повлачимо са тог пута и сумњамо у Бога. Затим, треће, оно сјеме које пада у трње, и које га угуши. То су они људи који примају вјеру и страдање Божје, али код њих преовладају овоземаљске бриге, богатство које имају на земљи, као да их није брига шта ће бити послије. Ја ћу да вјерујем али ипак ћу се да се прихватим свега онога што ми нуди земаљско а духовно, о том по том, шта буде. И онда оно четврто зрно, које пада на земљу и даје највећег плода, стоструко више у којем се гледа и мисли стално јесу оне добре душе и људи, који истински прихватају ријеч и закон Божји, страдање и крст који носе у овоме свијету и вијеку, али када погледамо причу кроз сјеме, заиста буде стоструко више. Када погледамо са духовне стране управо је и најмање оних који имају истинску и добру душу и који на истински начин носе ријеч и Крст Божји. И на крају, ове ријечи завршава, ко има уши да чује нека чује. Зато нека би ова прича била примјер свима нама, нека свако од нас преиспита себе, какво зрно пада на наше срце и у нашу душу и да нам овај примјер буде на корист и спасење душе и тијела и да молимо Господа да нам да снаге да се поправимо и подигнемо себе из пепела а никада у Бога није касно. Ево времена у којем живимо а на нама је да видимо да ли ћемо истински да приступимо и постанемо она земља на коју падне оно добро сјеме из које може да изникне само добро, гдје не може да се деси на срцу ни камен ни трн“ бесједио је о. Никола.
