Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије учествовао је у промоцији књиге „Није било узалудно“ аутора Милована Бојића, која је одржана у сриједу 5. марта 2025. године, у великој дворани Коларчеве задужбине, у Београду.
Ријеч је о првом аутобиографском дјелу проф. др Милована Бојића, директора Института Дедиње, која је објављена у издању „Вукотић медијa“. Књига прати ауторов живот од дјетињства у Липову код Колашина до доласка у непознати велеград, студија медицине, па до политике, контаката са пацијентима у Хагу Милошевић и Шешељ, до изградње Института „Дедиње“, који је израстао у једну од најпознатијих болница за срце у свијету.
У представљању дјела, пред бројном публиком, окупљеној у великој сали Коларчеве задужбине, у Београду, говорио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Методије, поздравивши, између осталих, Његову Светост Патријарха српског Г. Порфирија.
„О проф. Бојићу говорили су, говориће и писаће стручнији од мене, стручнији у медицини и стручнији у читању и разумијевању једног књижевног дјела и аутора у том дјелу, али ћу покушати изрећи оно што сам наслутио, осјетио и препознао у мом личном односу са овим веома особитим, драгоцјеним и дискретним човјеком и братом у Христу, али и оно због чега сам свако мало, читајући ову књигу, застајао и прекидао читање, враћао се на корице, па се дубоко загледао у фотографију тог доброг дјечака из Липова на омоту књиге. И, вјерујте, сваки ми је пут измамио осмјех. Па, пошто га се нагледам и ћутке размијенимо добру вољу, настављао сам да читам, а он је једнако остајао да сједи у школској клупи оран и насмијан, с књигом испред себе, спреман и наредан да учи још и још и тако све до данашњег дана, бивајући истовремено све више и велики и мали, један другом неопходан“.
„У повјерењу, и даље сједи и учи. После сам схватио да је тај мали и мили довитљивац још давно, баш негдје у то вријеме када је и настала фотографија, вјешто обрлатио и заувијек шчепао нашег Професора и наговорио га да замијене идентитете. Да, да, нешто попут Доријана Греја, само што је овдје наш Професор недужан, малом је Миловану све још ономад наивно повјеровао, као што му вјерује и данас, и од тог дјечака у себи никада није одустао. Нити дјечак од њега. И није било узалудно. Њихове авантуре стале су у књигу. Будући неодољив, уз тог малог паметара и маштра са омота, дјетиње стидљивог, свезнајућег и доброћудног дјечака и сам сам прихватио позив на игру читања на дах и у даху. Сљедујући Професора као старијег и паметнијег, кад може он – могу и ја да се окушам и одмјерим снаге с малим, па нек ме провуче кроз мрак од Колашина до Липова и даље и даље, па да видимо. Неуморним врцањем духа и меда из врлине, од сваке вас учмалости тргне дух тог дјечака с књигом и осмјехом, машта му не мирује, снови се роје, осваја свој свијет мало по мало, не штедећи ни себе, ал богами, ни Професора“, навео је Владика Методије, настављајући следећим ријечима свој доживљај књиге и аутора:
„И пошто склопих и последњу страницу, а своје читалачке утиске привезах у мирној луци после буре догађаја, људи, историје, свијета, кроз коју су ме Професор и онај мали из Липова провукли, схватих да, иако су ми сви органи и даље ту, обогаћен сам за један нови, а то је – жеља да учим више, да прекорачим себе и своје границе, да се жртвујем, учим и радим. Примио сам јасно и гласно поруку ове књиге, позив који нам је Професор свима упутио – позив на игру живота у откривање себе и свог пута, наоружани само осмјехом и књигом. Зато је, драги пријатељи, проф. Милован Бојић данас битан и актуелан. Сам наслов књиге проф. Бојића „Није било узалудно“ увео је питање смисла у први план, јер, ако нешто није било узалудно значи да је имало смисла. Само писање има дубљи смисао и указује на религијски контекст, односа човјека и хартије, човјека и Бога, указује на потребу созерцавања, огледања и сагледавања самога себе у односу на Смисао, али и исповједања“.
„Писана од прије рођења, ова аутобиографија је објављена 2024. године, и јавно пред нама са њених страница приповиједа се о смислу и његовом радосном и досљедном опредјељењу који није био узалудан. Смисао тиме постаје носилац и шифра за читање најдубљих значења и порука ове књиге, али и разумијевања њене структуре која увијек говори о приоритетима. Медицина, односно, струка испред и изнад свега“.
„Испод професионалне и политичке приче ипак постоји дубља прича. И она је темељ свега. Професор их тумачи паралелно како би освијетлио најважније моменте свог живота и зато се књига посматра као цјелина и само тако можемо разумјети зашто се аутор враћа на неке људе и догађаје. С тим у вези вриједност књиге расте са пажњом читаоца јер у прећутаном, неизговореном, налази се исто онолико значења колико и у вербализованом. И ту је скривено највише њега и Њега. И односа повјерења и поуздања посијаног још у породици, у сјемену сјемена. Оно што је најважније за једно дјело и за једног човјека јесте његово дјетињство када дјетету расту крила и када их тајно, попут Јабучила шири и мјери питајући се куда ће га однијети. То је вријеме када се дијете учи захвалности – првој улазници у свијет одраслих. И последњој за излазак и повратак у Вјечност“, оцијенио је Епископ Методије.
Истакао је да је Професор, преиспуњен огромним богомданим осјећајем захвалности, био и остао на услузи свима, те да у његовој рачуници давање увијек има позитиван биланс.
„Из перспективе ове књиге у прилици смо да тачније разумијемо и пратимо и сагледамо колико снага хуманистичких, медицинских и других наука може да нам помогне, да нас усмјери и обогати. Сартр је говорио о ангажованом интелектуалцу који мора да доприноси средини у којој живи и то је мисија која данас изумире, али која би се морала рехабилитовати и ова књига управо томе доприноси – повратити смисао и аутентичност односа интелектуалца и средине. Пут до другог и до заједнице је прави пут, то је пут кроз туђе срце, а који другачије путује – путује у тами, вели један српски пјесник. И коначно, професор Милован Бојић свакако је један од наших најзначајнијих савременика у свијету медицине и хуманизма, а сами тим и практичара философије и естетике живота на коју нас позива и коју нам опробану, провјерену и понуђену доноси ова књига. И која нам поручује: Чувајте дијете у себи, учите, волите, радите, трпите, помажите и опет учите, волите, радите, трпите, помажите и увијек учите, чувајте дијете у себи и растите“.
„Дискретан, какав јесте и овдје је Професор своју жељу упаковао и сакрио да се ко не увриједи и помисли да му што намеће, али је замајац његовог живота превагнуо – љубав према људима и прометејска жеља да им помаже неупоредиво му је важнија од бремена незахвалности и неправде које потом тихо може понијети. Проф. Бојић је човјек јасног животног усмјерења. Он није човјек без амбиције, нити је лишен свијести о сопственој вриједности, али то у његовом случају звучи овако – идем с вама који сте најбољи да побиједимо за наше. Нескривено и потенцирано поштовање и љубав према људима, свима без разлике. Нико није остао изван његове љубави. Зато умије и лијепо да бесједи и лијепе говоре да држи – јер у људима гледа њихов квалитет и вриједност, циједи љепоту каткад као суву дреновину плетенијем словес, али успијева јер љепоту у свакоме налази и свакога да одбрани. Велики је то и дивни гест, мужаствени и витешки, на томе и на свему другом Вам благодаримо“.
„И кад сте пристајали на теже задатке, чинили сте то да другима припадну чистији и у тој подјели сачувате своје људе. Тај концепт љубави који носи ову књигу то је концепт професорове животне философије, концепт личних вриједности и с њима нас упознаје кроз символику насловнице, самог наслова, стилом приповиједања, односом према људима које среће на свом животном путу и све што нам смјело исповиједа, стрепећи да нас тиме од себе не одбије, али да ипак остане досљедан свом опредјељењу“, навео је Преосвећени владика, Методије, поручујући на крају свог обраћања да је проф.др Милован Бојић је један фин и племенит господин.
„Онај мали Побуњени романтичар из Липова са почетка и са омот књиге, у вјечитом налету превазилажења датости по оној христоваскрсној и српској Нека буде што бити не може, водио је Професора увијек преко граница могућности, сопствених и општих, изван задатих животних околности. Заједно су били Побуњеник и Сањар, дјечак и човјек, љубитељи добрих и вјечитих књига и истина, често притијешњени зидовима тврде реалности, но једнаки и у радости и у патњи, самоћи и пуноћи, и све је то стало на странице ове књиге која свједочи да је Професор ипак понио малог романтичара са собом и сачувао га у себи до данашњег дана“.
„И Његош је био романтичар, Професоре. И Блаженопочивши Митрополит ком нисте дали да вечера док се не усагласите. Јер, који је заборавио нека зна, прави се романтизам опире животу као биједној сигурности. Он носи и ходи у ново и непознато, неиспитано, улази у ризик, то није само нека страст или лирска душа, не! То је истинска и горућа жеља која се зове: „Ја хоћу да дам свој допринос и да умрем на том путу“. Јер шта је дубље и неизвјесније од жеље? Одсуство романтизма у нашем времену свело нас је на хладни и сиви интелектуализам, неку општу посусталост воље и моћи за животом, себичност, самодовољни ниво, добро ми је, никог не дирам, али се нећу ни борити нити заложити за другог. То је, вјерујте, најдубља издаја живота“, констатовао је Владика Методије.
По његовим ријечима у овом случају се уочава нешто сасвим друго.
„Живи живот. И ова књига је свједочанство живота. Сањати, жељети, стегнути срце и ослободити се, полетјети и ризиковати. И увијек вјеровати. Сваки се човјеков подвиг коријени у крилатом романтизму. Његошев је романтизам од Црне Горе начинио Олимп, с кога додуше, још увијек нису сишли сви „богови“, али су махом овдје у Београду. Његошев је витешки и подвижнички романтизам српство опјевао као духовну категорију, а тек потом као етничку и тиме српство заувијек везао за Христа. И сваког који Србином мисли бити обавезано Христом. Или плетеш Горски вијенац или си Лажни цар. Хвала Професору на смјелости да сања и своје жеље оствари у мјери своје неисцрпне љубави за људе. Цио се свијет рјешава и разрјешава само у нашем срцу, нигдје друго. Срце је бојно поље и полигон свих животних утакмица (па и Звездиних), ту се подижемо и градимо, ту падамо и опет и опет наново полијећемо и запјевамо“.
„Нека да Бог свако добро свим људима који су имали удјела у овом пројекту љубави нашег Професора који се никад не завршава. Богу да заблагодаримо и да се помолимо да будемо на правој страни живота, историје и наших славних предака. Амин Боже дај!, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Фото: republika.rs
