На путу српског језика и писма

7. Март 2017.

Књига „Пут српског језика и писма“ проф. др Јелице Стојановић, која је недавно објављена у престижној едицији Плавог кола Српске књижевне задруге, а убрзо и награђена признањем Вукове задужбине за науку у 2016. години, представљена је пред бројним аудиторијумом у Никшићу, 5. марта 2017.

На путу српског језика и писма

Представљању књиге др Јелице Стојановић, коју је,на сверадосни празник Недјеље православља, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, организовала Црквена општина Никшић, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Према ријечима протојереја мр Слободана Јокића српски народ у Црној Гори је, у овим нашим тешким и смутним временима, изњедрио једну изванредну личност – проф. др Јелицу Стојановић, која је као професор Историје српског, старословенског, црквенословенског и савременог српског језика и која васпитава и образује генерације студената, позвана и призвана од свог народа да стане на бранику српског језика и писма.

На путу српског језика и писма

„Она је на тај позив одговорила својом слободом и љубављу, својом стручношћу. Стајала је и даље стоји на бранику освештеног језика и писма, како их она назива. Она нема само бистар ум, широко и сјајно образовање и културу, већ има и дубоки и лични осјећај и духовно виђење хришћанства, православног и светосавског идентитета, у којем су језик и писмо једно од најљепших и најзначајнијих обиљежја, којим пишемо своју свештену историју и богослужбене књиге, а који нас чини оним што јесмо и што можемо остати ако као народ желимо да трајемо и свједочимо, и тако надживимо тешка искушења која су пред нама“, рекао је свештеник Јокић.

Напомињући да су се прије Јелице Стојановић у овој едицији СКЗ појавила само тројица великана српске лингвистике: Александар Белић, Павле Ивић и Милош Ковачевић, ондаје књига„Пут српског језика и писма“, оцијенио је др Михаило Шћепановић, велики датум у српској филологији. Садржај чини шест тематских цјелина, а подтеме насловљених поглавља уводе читаоца у историјат и све странпутице кроз које је српски језик пролазио и пролази у свом развоју од Вуковог времена до данашњих дана.

На путу српског језика и писма

„Великани српске интелигенције на свим српским говорним подручјима су кроз своје промисли трасирали пут опстанка српства преко ослобођења и уједињења. Управо оно што су великани српске мисли кроз цио вијек проводили за добробит свога српског народа, то су њихови потомци, а наши савремени политичари, све обесмислили на почетку 21. стољећа. И то проф. Стојановић (ин)директно показује анализирајући процес изгона српског језика и његовог писма са тла Црне Горе“, нагласио је Шћепановић.

У промоцији је учествовала и др Иванка Антовић, која је истакла да не препуштајући ништа случају аутор кроз ову књигу јасно показује да, не политика, већ лингвистика кодира језик, као што, на примјер, генетика кодира преношење наследне информације на потомство.

На путу српског језика и писма

„Те са индивидуалност и особеност, тј. идентитет језика не детерминише номиналистички – пуким уношењем неког имена у Устав (када то није резултат утемељених и на лингвистику снажно ослоњених социо-студија и праве језичке политике). Показује да се идентитет језика одређује структурним, генетским и комуникативним критеријумима, што је прво избјегнуто, а потом погрешно примијењено/интерпретирано у нормирању тзв. црногорског језика“, оцијенила је Антовић.

На путу српског језика и писма

„Пут српског језика и писма“ је, према мишљењу др Драга Перовића, људски дуг Јелице Стојановић српском језику и он полази од увида да ако се једном народу покраде, преименује, забрани његов језик и писмо, онда тај народ као цјелина, без свог језика као самог била постојања, не може бити оно што би био.

„То нам јасно казује да се у питању о српском језику и ћирилици не ради о нашим средствима којима се служимо када међусобно комуницирамо, већ се ради о самом нашем постојању, о ономе што ми истински јесмо. Будући да је сваки језик суштински дио једног народа као цјелине, истражујући језик, његове историјске преображаје и путеве, постаје евидентно да је он макрокосмос, а народ који му историјски служи и том службом га брани да га у потпуности не оскубу, је његов микрокосмос. Због тога служити српском језику значи служити његовој унутрашњој законитости, бити принцип његових принципа, бити ђакон његових ћириличних сасуда“, казао је, између осталог, Перовић.

На путу српског језика и писма

Др Милош Ковачевић, аутор обимног и изузетно садржајног предговора за књигу, насловљеног са „Пут српског језика и писма саткан од странпутица“, изразио је задовољство што је ово дјело угледало свјетлост дана управо 2016. и појаснио да је вијек раније, а што је мало познато, у Нишу објављена књига „Српски језик и јужнословенско питање“, коју је,по наруџби Николе Пашића, написао Александар Белић.

„Поменута књига почиње реченицом да Нишка декларација показује да борба против Аустроугарске није борба за српско, него за српскохрватско питање, јер Срба нема без Хрвата, пошто смо исти народ. 2016. постаје јасно колике смо заблуде имали. Књига Јелице Стојановић, као трећа књига Кола, која је чисто лингвистичка, могла би да послужи СКЗ на једној врсти властитог покајања. Она је одговор на Белићеву књигу о нашем књижевном језику из 1951, иначе прву штампану у Колу, која је један од највећих фалсификата зато што у њој стоји текст о настанку и развоју српског језика, којим се каже да је Вук стандардизовао српскохрватски језик, а то је највећа лаж“.

На путу српског језика и писма

„Вук није хтио да чује за српскохрватски језик и умро је са идејом да не постоји српскохрватски језик. Зашто би ова књига могла бити исправка СКЗ? Зато што у другој књизи Кола„Српски народ и његов језик“, чији је аутор Павле Илић, штампана 1971,стоји иста идеја коју је Белић поставио 1951. - да Срби са Хрватима дијеле исту народност и исти језик. Друкчије речено да српски не постоји, нити постоје Срби језички одређени мимо Хрвата. Та књига је нека врста ореола Новосадском договору, који је прогласио ћирилицу и латиницу равноправним да би укинуо ћирилицу. Ми смо од тада изгубили ћирилицу. Новосадски договор прогласио је српски и хрватски сложеницом у српскохрватски да би због тога Скендер Куленовић 1957. написао текст „Име језика“,који је био забрањен, и у коме пише да Новосадски договор ништи Србе у Југославији зато што српскохрватски значи хрватски језик на српски начин. Срби су новосадским договором, прихватајући назив српскохрватски, претворили српски у хрватски самим називом“, појаснио је Ковачевић једну од странпутица којима је саткан пут српског језика и писма.

На путу српског језика и писма

На крају промоције сабранима се обратила и Јелица Стојановић, захваливши издавачу СКЗ, покровитељима издања: манастиру Острогу, Српском културном Друштву „Слово љубве“ из Бара, проф. Милошу Ковачевићу, учесницима промоције и свима који су на путу српског језика и писма.

„Ова књига није била намјера, није била пројекат, настала је као одговор на једно вријеме из зглоба ишчашено, на вријеме у којем је политика у сукобу са науком, са истином, са здравим разумом, на вријеме када политика држи мач, тј. оштрицу ножа над науком, оштрицу лажи над истином, уз припрему за дубоки и најдубљи и болни рез. У Црној Гори званичној у љубави су једино политика и антинаука. Каже се, у сукобу политике и науке треба мијењати политику, али у Црној Гори се радије мијења све него политика по цијену било чега и управо цијеном нечега најсветијег и најчистијег у нашем бићу и у бићу Црне Горе, српског језика и ћирилице“.

На путу српског језика и писма

„А без српског језика и ћирилице Црна Гора није Црна Гора,без српског језика и ћирилице ми нијесмо ми. Одрођени смо и оддомљени, ван времена, али не и ванвремени и свевремени, од вјекова и вјечности одвојени. Зато се ова књига није писала него се живјела. Покушај је да се забиљежи и посвједочи, јер смо склони забораву и самозабораву док се пред нашим очима дешавају крупни резови. Аутори редова који су сабрани у књизи су сви који, упркос свему, у Црној Гори, а морам да кажем посебно у Никшићу, опстају и остају у српском језику свјесни да се другачије не може бити, а немати прилику да јеси. Њих је, хвала Богу, доста колико год да их је“, рекла је Стојановић, подсјетивши на жртву 27 професора и 2004. годину, а са великим поштовањем и љубављу указала је на студенте српског језика и књижевности у Никшићу.

Вече промоције, коју је водио мр Милорад Дурутовић, читањем одломка из записа о Никшићу, привео је крају професор Радинко Крулановић.

На путу српског језика и писма
Светигора

Вијести

Кроз културу и туризам до боље сарадње

Епархија будимљанско-никшићка

 | Манастир Ђурђеви Ступови, 84300 Беране, Црна Гора | тел/факс: +382 51 680 712 | info@eparhija.me