Манифестација „Дани Светог Василија Острошког“, након свечаног отварања, почела је изложбом икона Мијалка Ђунисијевића „У огледалу и загонетки“, која је, у сриједу 7. маја 2025. године, отворена у галеријском простору Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.
Мијалко Ђунисијевић је рођен у Чачку 1976. године. Завршио је Академију за уметност и конзервацију Српске православне цркве у Београду 2011. године.
Изложбу, која носи назив “Место објављења'” и аутор је посветио манастиру Острог, отворио је Миљан Мијушковић, савјетник предсједника Општине Никшић за туризам, културу и вјерска питања.
„Истакнути је српски иконописац и сликар који се својим оргиналним стилом и сликотворношћу мотива труди да преображава не само простор већ и свијест гледаоца. Његово стваралаштво представља уникатан спој традиционалног иконописа и савремене умјетности. Одликује се дубоким теолошким разматрањима и аутентичном приступу канону. Како је и сам на једном мјесту истакао:
„Мислим да се на овакав начин сликања успоставља прекинути континуитет са традицијом у 17.веку, а не копирањем средњевековних предложака који су, наравно, потребни да би се, пре свега, сачувао од заборава одређени тип Иконе, а и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је, између осталог, и спољашњи пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога такав приступ није уметност, већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање. Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету.“
„Поштујућиу канон као искуство црквене заједнице, аутор се, са друге стране, труди да истражи суштину канона и његову примјену у савременом контексту, бавећи се питањима о односу иконописа и модерне умјетности, тражећи тачке преламања иконописа и савременог умјетничког израза”, казао је Мијушковић.
Додао је да палета боја, које употребљава Мијалко Ђунисијевић није реална, већ надреална.
„Тим прије што нам осликава или боље рећи од-сликава ону вишу над – реалност коју за сада видимо као у огледалу, у загонетци, а касније ћемо лицем у лице спознати. А ако нам је дато, по промислу и допуштењу Божијем, да видимо као у огледалу - жеља иконописца Мијалка Ђунисијевића јесте онда да ту вишу реалност или саму суштину реалности освијетли кроз призму са што више огледала и из више углова и детаља”.
„Ђунисијевић остаје вјеран црквеном канону, тим прије, што се труди да проналази нов, али опет стари „Византијски“ начин иконописа. Мијалкова реалност јесте молитвена реалност хришћанског аскете 21. вијека, који „тихује“ окружен својим бојама и облицима, и својим приказима ликова светитеља“, запазио је Мијушковић, уочавајући да је Стаматису Склирису и Мијалку Ђунисијевићу заједничка жеља да се направи „ново“ у иконопису, а да се при том остане вјеран традицији, Византијској, православној.
„Оно што је заједничко Склирису и Ђунисијевићу јесте жеља да са својим пропорцијама светитеља и простора превазиђу природну каузалност, тј. законе природне нужности, који неминовно владају и покоравају овај свијет. Сасвим свјесно негирајући природне пропорције и праволинијско простирање свјетлости, већ их преображавајући Мијалко Ђунисијевић успијева да изрази васкрсење и вјечни живот човјека у есхатолошком Царству Божијем“, навео је Миљан Мијушковић.
