У оквиру манифестације „Дани Светог Василија Острошког“, у понедјељак 8. маја 2017, у Никшићу je промовисанакњига проф. др Александра Стаматовића „Суђење Митрополиту Арсенију Брадваревићу“.

У представљању је учествовао Преосвећени Епископ Јоаникије који је навео даје ово књига о страдању Митрополита црногорско-приморског Арсенија Брадваревића, Цркве Божје и свештенства у послијератном периоду. То страдање је, према Владикиним ријечима, логичан наставак страдања које је Црква у току револуције претрпјела у Црној Гори, када је од стране комунистаубијен Митрополит црногорско-приморски свештеномученик Јоаникије Липовац и преко стотину свештеника и богослова.

Повратак Патријарха Гаврила у отаџбину и успостављање редовног поретка у Цркви охрабрило је свештенство у Црној Гори, па је ускоро изабраннови, достојан Митрополит Митрополије црногорско-приморске Арсеније Бардваревић, веома образован архијереј. Завршио је правни и теолошки факултет, претрпио ратне страхоте у отаџбини, држао се часно током окупације у Београду и са великом љубављу дошао да помогне Цркви у Црној Гори.

„Митрополит Арсеније је настојао да сабере свештенство, да не одбаци ни оне који су се већ били прилагодили властима, а то је било свештеничко Удружење, основано по наредби тадашњих комунистичких власти. Они су, у одушевљењу да је дошло ново вријеме,намјеравали да преузму кормило Цркве, да Архијереји, Свети Синод и Патријарх у формалном смислу буду испоштовани, али да Цркву води свештеничко Удружење са намјером да је потчине властима“, указао је Његово Преосвештенство.

Свештеник Никола Марковић, парох цетињски,упозоравао је Митрополита Арсенија да се не може вјеровати свештеничком Удружењу, нарочито њиховом вођству, међу којима је било свештеника комуниста. Цијело вријеме Митрополит Арсеније настојао је да ради на добро Цркве и његова помирљива политика према свештеничком Удружењу, нагласио је Владика Јоаникије, није било прилагођавањенего борба за Цркву и њено јединство.

„Нажалост, та борба је била узалудна. Већи проблем настао је оног јутра, како је свједочио пок. СавоШпадијер, истински вјерник и образован човјек, службеник суда на Цетињу, који се добро познавао са Митрополитом Арсенијем, када се упокојио Патријарх Гаврило Дожић. Митрополит Арсеније се тада нашао у Београду и био свједок његове смрти, која је остала до данас неразјашњена. Говорио је, касније, свештеницима на Цетињу да сумња да су комунистичке власти отровале Патријарха Гаврила. Од тада је почео отвореније да иступа против власти“, рекао је Његово Преосвештенство, напомињући да је проф. Стаматовић у овој књизи,на изванредно документован начин,обрадиозавјеру против Митрополита Арсенија, ставивши у шири контекст однос тадашње власти против Цркве, тачније против Српске православне цркве.

Централни дио књиге, изашле у издању Института за српску културу – Никшић, по ријечима др Васиља Јововића, посвећен је суђењу четворици свештеника Митрополије (Луке Почека, Луке Вујаша, Марка Кусовца и Михаила Газиводе) из кога је произашло пола године касније и суђење Митрополиту Арсенију Брадваревићу 1953/54. године. С обзиром на то да се ради о важним догађајима из савремене историје Митрополије црногорско-приморске аутор је, проучавајући ову тему, изворе тражио, првенствено, у Државном архиву Црне Горе на Цетињу и Архиву Југославије у Београду.

„У Државном архиву Црне Горе се налази грађа окружног суда на Цетињу, који је као мјесно и стварно надлежни суд у правном смислу обавио оба суђења. У оквиру ње је фонд Дјела против народа и државе. Други сегмент грађе који дијелом прати прилике које су довеле до суђења налази се такође у Државном архиву Црне Горе на Цетињу, у фонду Комисије за вјерска питања при Предсједништву Владе НР Црне Горе. То тијело је чинила комбинација неколико бивших свештеника, који су у рату учествовали у комунистичко-партизанском покрету. Ова Комисија је имала активну коресподенцију са Удружењем православних свештеника Црне Горе, основаним 1945. у Никшићу, са циљем да се разбије СПЦ, подрива њен рад и доведе у потпуну контролу режима“, рекао је Јововић.

Историја Митрополије црногорско-приморске прве деценије и по послије Другог свјетског рата је, сматрадр Жарко Лековић, слабо обрађена, те се празнина која је постојала у нашој историјској науци овом књигом на најбољи начин попуњава.
„Ова студијаје резултат вишегодишњег трагања за истином, аутора који је истраживао зло, свјестан чињенице да је највеће зло оно које се заборави и заташка. Као моралан, савјестан, објективан и храбар историчар Стаматовић исписује истину, јер је прва и најважнија обавеза историчара обавеза према истини“.

„Да би у потпуности реконструисао мотиве за суђење четворици свештеника Митрополије, те самом Митрополиту Арсенију, хапшења, истражни поступак, само суђење, каснији положај осуђеника у комунистичком режиму, аутор ове књиге покушао је да црпи информације из једног релативно новог изворног сегмента. То су досијеи које је о противницима режима водила политичка полиција УДБ-а. Аутор је обавио неформалан разговор и са јединим живим свештеником Михаилом Газиводом. У реконструкцији мотива за хапшење, суђење и утамничење свештеника и Митрополита Арсенија драгоцјен извор је и лист Побједа, који је саопштавао званичне ставове комунистичког режима“, сматра Лековић.

Проф. др Александар Стаматовић је казао да у историји нема поетике, јер је то сурова наука која биљежи чињенице.

„Историја је скуп цикличних догађаја који се периодично понављају, само што је другачије технолошко вријеме, друге су личности. Није се помакло у Црној Гори од `45. до данас. Тада је постојало Удружење свештеника, основано управо овдје у Никшићу, и искра те фамозне, сатанске приче о Црногорској аутокефалној Цркви је ту поникла. Одржавала се деценијама, у мањем или већем интензитету, да би почетком `90.-их од неокомунистичког режима опет била пројектована. Исти су, малтене, политички покровитељи“.

„И као што су учесници у промоцији истакли -већи гријех од гријеха и злочина је злочин заборава. Хоћу да судим људима и догађајима, не у правном смислу, него као историчари овдје сам дао свој суд. Неко ће се са њим сложити, неко не, али он је такав какав је. Сравњавање људи и догађаја кроз проток времена говори да су они ову битку дефинитивно изгубили. Све за шта су се борили је пропало, пропао је и пројекат тзв. Црногорске аутокефалне цркве, међутим, свако вријеме носи своје бреме. Ниједна генерација свештеника наше православне Цркве није утврдила Цркву, свака генерација ће имати борбу за одбрану свог идентитета. Нека генерација ће имати веће и тешко бреме, а нека лакше. Ми, у нашој генерацији нијесмо много учинили чим нам се десило ово да од српског народа имамо само јединствену Српску Цркву“, поручио је Стаматовић.

Митрополит Арсеније је ухапшен и затворен у истражном затвору 6. јула 1954, а већ 27. и 28.јула му је одржано суђење у Окружном суду у Цетињу. Оптужен је да је, одмах по доласку у Цетиње, половином 1947. створио групу од пет лица којој је био циљ насилно обарање „власти радног народа у Федеративној Народној Републици Југославији“. Осуђен је на казну строгог затвора у трајању од 11 година и 6 месеци.

Послије издржаног вишегодишњег затвора, пуштен је условно и живио је у манастиру Ваведење у Београду. Знајући да му грађанске власти неће дозволити повратак у његову Епархију, по своме пристанку изабран је 1960. за Митрополита будимског. Никада није преузео управу ове Епархије зато што му мађарске власти нису дозволиле улазак у Мађарску, већ је и даље остао у манастиру Ваведење. Упокојио се 10. децембра 1963. у поменутом манастиу, гдје је и сахрањен.