У свечаној сали САНУ у Београду, у уторак 17. маја 2016, књижевна награда „Извиискра Његошева“ уручена је овогодишњем добитнику пјеснику, драмском писцу и есејисти академику Љубомиру Симовићу.
Награда се Симовићу додјељује за његов цјелокупан књижевни рад, а жири за додјелу награде „Извиискра Његошева“, у чијем саставу су: проф. др Јован Делић, предсједники чланови: проф. др Иван Негришорац, проф. др Ранко Поповић, др Драган Хамовић и књижевник Милутин Мићовић, наводи да је Љубомир Симовић„и као драмски писац, и као лирски пјесник, у врху не само савременог српског пјесништва, а по међународној афирмацији, нарочито по планетарном успјеху својих драма, стекао свјетско име и глас...“
Симовићева поезија је дубоког памћења. Ослоњена на фолклорну традицију, она урања у митску архајску свијест, али успоставља и жив, динамичан дијалог са старим српским пјесништвоми средњовјековном историјом, са дубровачком поезијом и са новијом српском књижевношћу, гдје почасно мјесто имају Стерија и Лаза Костић. Мотивима пута и путовања ова нас поезија повезује са античком Грчком, Византијом, Светом гором и Хиландаром, Персијом и Русијом. Она памти искуства сеоба, устанака и свјетских ратова, полома, погрома и братоубистава“.
Сабрање, поводом уручења награде, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је поздравио бројнезначајне личности из нашег црквеног, културног и друштвеног живота, између осталих, ЊиховаПреосвештенства Господу Епископе пакрачко-славонског Јована и захумско-херцеговачког и приморског Григорија, Владимира Костића,предсједника САНУ, амбасадора Руске Федерације у Србији г.-дина Александра Чепурина,Ђорђа и Наду Момировић, власнике компаније „Мона“ и суосниваче овог престижног књижевног признања, те присутне чланове жирија са предсједником проф. др Јованом Делићем и самог добитника награде пјесника, драмског писца, приповједача и есејисту Љубомира Симовића.
„Његошева сабраћа у перу и стиху су они писци који храбро слиједе божанску искру свог стваралачког талента и њеном свјетлошћу обасјавају горње и доње свјетове, свој микрокосмос, сагледавајући и дубине адског наслеђа код човјека. Српски писци који су дотакли дубље основе наше историјске драме, лијечећи косовске ране свог народа, просвећујући његову савјест препознају се као законити наследници Његошевог пера. Један од њих је пјесник, драмски писац и есејиста академик Љубомир Симовић, овогодишњи добитник књижевне награде „Извиискра Његошева“.
У овом свечаном тренутку рећи ћу неколико ријечи о стиховима Љубомира Симовића који су на мене оставили најјачи утисак. У Симовићевом укупном књижевном дјелу посебно је запажено неколико пјесама религиозне садржине: „Светом Јоаникију Девичком“, „Ходочашће Светом Сави“, а пјесма „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској“ несумњиво заузима почасно мјесто у савременој српској религиозној поезији. Пажљив читалац ће лако уочити да су и многе друге његове пјесме прожете аутентичним религиозним искуством, поједине, чак, у којима се Бог изричито не помиње, али их прожима живоносни дах Његовог присуства“, рекао је Преосвећени Епископ, осврћући се на поменуте Симовићеве пјесме.
Оне се, сматра Владика Јоаникије, „дотичу свечовјечанске проблематике гријеха, ништавности“.
„Стихови пјесме „Ходочашће Светом Сави“ личе на сажету, али тачну и болну дијагнозу савременог свијета у коме се отвара бездан још дубљег пада. Ове пјесме имају националну тематику, а понајвише су заокупљене проблемом обесмишљавања највећих вриједности за које се некада живјело и умирало. Исто тако, пјесник опомиње да повратка са наших историјских странпутица нема, нити ће их бити, осим под знаком крста, колико голготског толико српског и косовског. Излаза и спаса има ако кренемо за оним путником, Светим Савом који је босим ногама „доспео тамо докле се не допире ни крилима“, ако се описменимо да рашчитавамо знак у коме се сабирају сви знаци да бисмо задобили светосавску неимарску мудрост и смирење, црквеност и државотворност“, казао је Његово Преосвештенство.
Владика је указао на то да покајничко самосазнање наше отуђености, гријеха, кривице провијава кроз исповјест пред гробом Светог Саве. Осврћући се на стихове пјесме „Светом Јоаникију Девичком“ поручио је да без свенародног покајања и доласка себи нећемо научити јеванђељску науку да у нашој отаџбини „градимо Град од камења којима нас каменују“.
„Симовићева религиозна поезија одликује се јединственим спојем српске трагике и духовног поникнућа у коме има покоја капља и небеског блаженства. Посебан квалитет његове поетике је изузетан опрез са коришћењем религијских термина и симбола. Код њега ћемо наћи ону исконску запитаност која се пробија кроз патњу и скепсу. Ријетко ћемо гдје, као код Љубомира Симовића, у религиозној поезији наћи толику суздржаност у описима одуховљене прозрачности и мистичког доживљаја и истовремено тако снажне назнаке присуства Божанског и оностраног. Наслеђе античког трагичког искуства кроз које се откривају истинске и трајне вриједности Симовић је оживио и сјединио с дубоким доживљајем вјековног српског и хришћанског распећа нарочито у „Тројеручици“.
У овој пјесми земаљску трагику појединачну, свечовјечанску, посебно српску, осјењује изобилна Божја милост коју на српски страдални род излива Пресвета Богородица својом трећом руком. Поједине стофе из овог пјесничког драгуља су вјеран пјеснички сажетак драматичне српске историје, имају изразиту историчност, а друге личе на вапај вјерујућег човјека или цијелог народа који је свјестан својих грехова, суочен са обезвређивањем свих вриједности који уздиже своје руке изнад овог свијета с молитвом Мајци свогаи Спаса. Својом Тројеручицом Симовић је начинио пјеснички ореол нашој најљепшој и најсветијој икони, кујунџијски вјешто израђен од скупоцјених драгуља из духовне ризнице српског народа, рушених болом, сузама и молитвама кроз тешка времена наше историје.
Били смо, вјероватно, пристрасни пошто смо вечерас говорили само о Симовићевој религиозној поезији и то само о три његове најчешће помињане пјесме. Овај тројични избор направили смо зато да укажемо на свештени карактер и непролазни значај монументалног књижевног дјела Љубомира Симовића коме од свег срца честитамо заслужено одликовање књижевну награду „Извиискра Његошева“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Скупу се обратио и сам добитник, пјесник Љубомир Симовић, захваливши Епархији будимљанско-никшићкој и компанији „Мона“, као и члановима жирија који су га, како је истакао, удостојили награде која носи име нашег највећег пјесника.
Обраћајући се пред бројном публиком академик је у надахнутом говору изнио своје закључке, претпоставке и нагађања до којих је долазио у разним временима, враћајући се Његошевом дјелима. Његово обраћање је, на крају, поздрављено дугим аплаузом.
Преузето са www.spc.rs
