Крст - "Љепота васељене"
У цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, 17. септембра, у славу празника Воздвижења, пред великим бројем окупљених литургију служнио јереј Златко Василић.
Послије причешћа вјерника, у пригодној бесједи, о. Златко је истакао да су празник Крстовдан славили кроз вјекове Свети Оци, али и народ који је поштовао традицију и празнике.
И самим тим, Крстовдан сврставамо и у празник Часног крста али и Христове празнике, јер Крст без Христа и Христос без Крста не можемо да спојимо нити то раздвојимо. То је онај симбол који се показивао кроз цијели Стари Завјет, као што пјесма каже у једном дијелу: “Мојсеј крстовидно дрво баци у овду и она поста слатка за пиће народу“. Затим, када су у једном дијелу пустиње наишли на огромне змије које почеше уједати Јеврејски народ, каже: “Мојсеј положи два дрвета, једно насупрот другоме и на њему изобличи змију“. И када подиже тај знак све змије побјегоше, а они које су ујеле оздравише. А када је са страшним царем Амаликом ратовао да прође у Обећану земљу, каже: “Стаде, као стуб раширених руку, направивши крст, и док је тако стајао његова војска је побјеђивала“. Међутим, када Мојсеј од умора поче да посустаје, а руке полако да падају од умора, војска поче да губи. И тада Мојсејев брат притрчи са неколико и подиже му руке и опет побјеђиваху. Читав Стари Завјет је праслика и Христа и Крста.
Међутим, као што демон све то ради изобличи се и слика Крста и Сина Божијег Помазаника у народу, па људи почеше разапињати разбојнике на Крсту. Нешто што је било праслика чудесне и свете ствари, у то вријеме непознате, у јеврејском роду и свијету, сами Јевреји поставише као казну за највеће гријехе. Нису тако кажњавали само разбојнике већ и све оне који им се замјерише. Пошто би им “нашли кривицу“ уз лажне свједоке, разапињаху их на крст. И крст поста страшно знамење.
Онда нам долази Христос Који такође завршава на Крсту, и то поред два разбојника. Због Христа Крст поново постаје симбол којег се демони плаше, симбол побједе и наше вјере, и јединства са Богом. Одмах послије Христа Крст је са друга два, на којима су били разапети разбојници, бачен и закопан у некој јами. Прошло је дуго времена док цар Константин није на небу видио знамење Крста и чуо ријечи: “Овим знаком ћеш победити!“ Тада је Крст изобличио на својим штитовима и заставама и побиједио непријатеље у тешком боју. То га је навело да сазна шта је тај знак, и открио је да је то Крст Часни. Цар је отишао са царицом Јеленом и потражио Крст. Када су их напокон пронашли, нису могли знати који је од три крста прави. По Божијој промисли, у то вријеме је пролазила поворка са мртвацем коју су зауставили. Кад су поставили два крста, није се ништа дешавало. Међутим, кад су поставили трећи, мртвац је васкрсао и тако су сазнали да је то Часни Крст. Часни Крст је тада раздијељен у много честица по читавом свијету, бесједио је о. Златко, истакавши да се честице Часног Крста код нас налазе у Острогу и на Цетињу.
Зато сваки хришћанин треба да носи Крст на себи, и још важније у своме срцу, и да никада не пожели да га скине, нити да га се постиди. Ако смо нагазили на пут Православља, крстили се у Христово име, и ријешили да Крст буде наше знамење, онда нема премишљања да ли ће неко да нас прозове и да нам се насмије што смо хришћани. Крст из срца треба толико да сија да сви виде како је дивно бити хришћанин. Наше је да се крстимо и Крст свој носимо као бреме овога времена у којем живимо. Читав живот је пун искушења, али их треба носити са радошћу, како је радио наш Исус Христос, казао је о. Златко призивајући благодат Часног Крста на вјерни народ.
Ј.Ћ.
