У Београду, у амфитеатру Народне библиотеке Србије, 8. јуна 2015, представљена је монографија уважене госпође др Светлане Пејић: "Црква Светог Николе у Бијелом Пољу (Никољац)“, коју су издали Епархија будимљанско-никшићка и Републички завод за заштиту споменика културе – Београд.
Осим аутора и владике Јоаникија, о овој јединственој и свеобухватној монографији говорили су рецензенти проф. др Јелица Стојановић и проф. др Бранислав Тодић и гђа Ивана Продановић-Ранковић.
"Са овом монографијом изнова сам доживио тајну Никољца која је дубоко везана за гроб костима присутног а именом непознатог ктитора, српског властелина који је свој вјечни мир задобио под сводом своје задужбине крајем четрнаестога вијека“, рекао је на промоцији Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Међу корицама ове књиге, према ријечима проф. др Јелице Стојановић, налазе се подаци сакупљени на основу обимне и значајне литературе, репрезентативне грађе која је била расута по разним радовима, а сада је сабрана на једном мјесту и на нов начин представљена, анализирана, интерпретирана.
"Књига даје и много тога до сада непознатог, укључени су нови резултати, до којих је аутор монографије дошао најновијим истраживањима, као резултат посматрачког дара, прегалаштва, детаљног и исцрпног испитивања, умијећа и знања. Овом студијом је манастир Никољац добио једну комплетну и комплексну научну и стручну монографију, рађену по најбољим узорима писања монографија, али и са личним и препознатљивим печатом аутора“.
"У књизи је представљен историјат цркве и ширег подручја, који су често стопљени у цјелину суживота: успона и падова, страдања и радости. Један дио проблематике односи се на саму цркву, потом се говори o историјским околностимакоје су пратиле градњу и живот цркве, утицале на цркву, њену судбину и живот, људе; о значају цркве кроз вријеме за простор на којем је настајала и опстајала: о дубоком трагу и значајном печату који је црква оставила на овом простору“, казала је Стојановић.
Према најновијим истраживањима, за којима иде Светлана Пејић, настанак светоникољачке цркве, напомиње проф. др Јелица Стојановић, везује се за "тајанствени и изазовни“ 14. вијек. Уз помоћ свестранијих и вјеродостојних истраживања вријеме настанка ове цркве помјера се на шездесете-седамдесете године 14. вијека,чиме се њено датирање помјера за два вијека у старину у односу на ранија виђења и претпоставке.
"У оквиру сваког поглавља, у којем је представљен одређени вијек, исцрпно и прегледно су дати сви аспекти који су битни за цркву и све што је у вези са њом. Излажу се подаци o архитектури, начину градње, живопису, иконама, фрескама, о свештеницима, дијацима, сликарима, фрескописцима, приложницима, трговцима, вјерном народу, епидемијама, болестима, историјским и природним непогодама; рашчитавају се натписи и представља њихова садржина. Најисрцпније је представљен 16.вијек јер се тада обнавља црква, а и фрескопише се у највећем дијелу“.
Велики и значајан дио монографије посвећен је богатој ризници књига (рукописних и штампаних), које посједује Никољац, представљен је инвентар књига и библиотека, која је једна од богатијих међу српским православним ризницама.
"Светлана Пејић закључује да се у никољској збирци може говорити о цјелини од 185 књига (86 рукописних, настајалих у распону од краја 13. или почетка 14. па до 19. вијека; као и 99 примјерака књига штампаних од 16. вијека). Поредећи је са осталим фондовима, Светлана Пејић закључује да се збирка цркве Светог Николе може оцијенити као изузетно велика (једино заостаје за значајним и знаменитим фондовима какви се чувају у манастиру Хиландару, Дечанима или Светој Тројици код Пљеваља)“.
"Најбројније су књиге богослужбеног карактера, потом зборници апокрифне и црквено-правне садржине, а значајан фонд представљају и књиге настале као производ црквене администрације. Књиге су се на различите начине сливале у Никољац: једном броју књига се не зна поријекло, највећи број је исписан у Никољцу или је набављен за ову цркву, послије обнове у 16. вијеку. Уз то, у цркву Светог Николе, с обзиром да је уливала повјерење као сигуран чувар, књиге су се из полимских и потарских цркава и манастира привремено остављале. Све ово говори о изузетном значају светоникољске цркве као духовног и културног центра Полимља, уточишту, сабиралишту, склоништу током дугог времена на широком географском простору...“
"Тако су ту „дом“ нашле књиге из манастира Заступа (чији остаци леже на лијевој обали Лима, недалеко од Бродарева), из манастира Шудикове, манастира Мили (у близини Давидовице), Кумановице; сачуван је и примјерак Вуковићевог штампаног Псалтира (који је припадао цркви Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу), потом књиге из Ђурђевих Ступова крај Берана, из манастира Добриловине, манастира Дечани (што свједочи о успостављању чвршће везе Никољца са метохијском средином), потом из манастира Вољаче код Страгара, а чувају се и поједини листови из удаљенијих средина...“наводи Стојановић.
Проф. др Бранислав Тодић напомиње да је ријеч о храму који је био „веома слабо истражен, веома слабо познат стручној, а скоро никако широкој јавности“. То је, како су показали Светлана Пејић и њена књига, у потпуној несразмјери са значајем споменика, јер он, истиче Тодић, превазилази локалне оквире у којима је био посматран.
"Пошто се ради о цркви са дугим и непрекидним трајањем, Светлана Пејић је одлучила да њену историју и уметност прикаже хронолошки, што је одредило структуру књиге и што је појачано насловима поглавља сложеним по вековима. Њена одлука се показала добра најмање из два разлога: никољачка црква је тако приказана исцрпно у њеном вишевековном трајању, у склопу синхроног посматрања историје и уметности, и друго – на страницама ове књиге прати се прегледно и лако узбудљива повест цркве од њених почетака у 14.веку па до 20. столећа“.
"Али не само цркве него и средњовековног трга Никољ-Пазара, каснијег Никољца и још каснијег Бијелог Поља, јер су насеље и његова црква у сваком од разматраних раздобља били неодвојиви једно од другог, њихове су се судбине благотворно прожимале и међусобно преламале. Овом књигом је убедљиво потврђено: Никољац је био важан економски, трговачки и транзитни центар, а његов храм верско, културно и уметничко средиште“, сматра проф. др Бранислав Тодић.
Он је мишљења да су вриједности ове књиге вишеструке:
"Најпре, црква Светог Николе је овде датованау много раније време него што се досад узимало – у последњу четвртину 14.в., у време "господина“ Вука Бранковића, што је после систематских археолошких радова постало несумњиво. Овде је први пут потпуно испитана архитектура никољачке тробродне цркве и показано је да она припада првобитној грађевини, осим јужног дела који је делимично обнављан, док се за припрату (која више не постоји) и раније знало да је била накнадно додата. Мени је било веома занимљиво да читам о томе како појединости обликовања храма, прецизност зидања, обрада камена и пропорцијске сличности са Дечанском црквом чине скоро извесном претпоставку да је ктитор ангажовао искусне мајсторе из приморских области“.
"Црква је у 14.веку била и живописана, што доказују овде добро препознати остаци најстаријих фресака у олтару и на Часној трпези. У књизи је питање првог ктитора расправљано у мери колико су то подаци допуштали, због чега су о њему, можда кефалији Николи, саопштене само обазриве претпоставке“, рекао је Тодић.
Нарочито драгоцјеним он сматра нова сазнања о цркви Светог Николе у 16.вијеку.
"Светлана Пејић је, на основу малобројних извора, прву градитељску обнову храма ставила у почетне деценије тог столећа, у сваком случају пре 1524. Деценију или две после тога настао је други слој живописа у цркви, онај који највећи делом и данас покрива њене зидове. Ове одлично сачуване фреске испитане су у књизи врло детаљно, а њихов распоред, програм и иконографија добро су објашњени, мада то није било увек лако, с обзиром да они понекад одступају од старијих, а често и од млађих решења“.
"Арханђели око Богородице с Христом у апсиди, необично су приказани с оруђима страдања у рукама; у куполи је, уместо Христа Пантократора, насликан Старац Дана окружен небеским силама; арханђела Гаврила и Богородицу у Благовестима повезује крајње редак текст васкрсног тропара; монументално Успење скоро дословно понавља најсложеније примере ове представе из 14.века; Исус Христос и Богородица око олтарске преграде заменили су уобичајена места; међу српским светима изванредно је занимљива представа Стефана Дечанског, и местом где је насликан, и изгледом, и уопште раном појавом у једном храму изван манастира Дечани“, запажа проф. др Бранислав Тодић.
