Бијело Поље - Традиционални духовни сусрети ,,Видовдански дани 20018“ одржани су синоћ у порти цркве Светог Јована Крститеља у Затону код Бијелог Поља. Духовно собрање којем је претходила вечерња служба благословио је преосвећени епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Водитељ програма Жељко Чуровић је казао да је ово 629. Видовдански сабор на којем смо се сабрали да се дозовемо и сјетимо ко смо и кога смо имали.
„Да се упитамо да ли смо достојни потомци наших предака, јесмо ли сачували нешто од онога што су нам они оставили. Косово и Метохија је српска колијевка, крштеница, костурница и духовна вертикала. Косово је душа српског народа, и ако изгубимо душу оно чиме смо одржавали себе, и васпитавали генерације Срба, оно захваљујући чему смо опстајали као народ, питање је какви ћемо постати. Смисао постојања без душе је бесмислено, казао је Чуровић.
Владика Јоаникије је честитајући видовданску свечаност истакао да је славни и знаменити Затон понајвише познат по цркви Светог Јована Крститеља.
„Старој светињи, преткососвкој, преднемањићкој, али и Косовској и Немањићкој, због њеног дубоког памћења и њене историје. Видовдан је дан српске голготе, али и дан највеће српске славе. Као што је Господ Исус Христос преко Голготе задобио вјечну славу, јер је она његово распеће, претходила његовом васксрењу и побједи, тако је и косовска рана уздигла и оплеменила, и продубила памћење и свијест и вјеру српског народа у цјелини.
Иако говоримо да је на Косову био војнички пораз, мада се то може тако схватити када се сагледају све последице Косовске битке, на самој бици могли бисмо рећи да није био пораз можемо рећи да није био пораз - како је наш народ пјевао ,,обадва су цара погинула'', на Косову, и српски и турски, гдје су многа копља изломљена, и српска и турска, више српска него турска, дакле иако се најчешће говори да је на Косову био војнички пораз то је било највеће морално уздигнуће и тада је наш народ достигао највећу мјеру своје храбрости, своје жртве и своје вјере.
Ако су гинули имали су за шта гинути наши преци. Гинули су за своју вјеру, за своје светиње, за љепоту која је вјековима стварана и изњедравана из дубина душе и бића народнога. Довољно је само видјети љепоту наших светиња Немањићких на Косову и Метохији и схватити да је то и дан-данас нешто најљепше што имамо и са чиме слободно можемо да се поносимо пред свим народима овога свијета. А тај понос подразумијева да знамо да поштујемо вриједности и љепоту коју су стварали други народи. То никад не значи потцјењивање вриједности код других народа, али не треба да имамо осјећај мање вриједности ни пред једним народом у свијету, зато што имамо своју вјеру и своје светиње и љепоту којом се можемо поносити, љепоту Богородице Љевишке, Милутинове задужбине, Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице... И та љепота се пренијела на све крајеве српских земаља у новије вријеме, у све крајеве гдје српски народ живи, и у отаџбини и дијаспори. И та љепота је дио косовског завјета, јер су наши преци гинули за одбрану вјере, светиња, и своју крв пролили за свој народ, вјеру и светиње и то је завјештање. Та жртвена крв проливена за име Христово, отаџбину, за светиње, за народ, за потомство и она обавезује све нас. И зато имамо овако лијепе Видовданске свечаности," бесједио је владика Јоаникије. Он је истакао да је наш народ вјековима косовски бол претварао у поезију, слику, у културу. „И косовска жртва је постала саставни дио наше вјере. То се упечатило у наше духовно биће и тај осјећај претвара се у стваралачки чин. И зато овдје вечерас имамо пјеснике, умјетнике, као и што приличи Видовдану и овим свечаностима“, казао је.
Он се захвалио пароху Синиши Јанковићу и свима који су се потрудили око организације ових свечаности, које су из године у годину све љепше и љепше. Владика је похвалио труд о. Синише и његових парохијана који су преуредили порту древне светиње.
У културном дијелу изведена је позоришна представа у заједничком наступу Бјелопољских и Београдских глумаца Александра Дуњића и Душка Радовића, наступио је и Васко Драговић, глумац Беранског позоришта, као и етно група ,,Божури Царева града'' из Крушевца. Уз звуке гусала су пјевали народни гуслари Славко Јекнић и Властимир Бараћ, а своје стихове је казивао познати пјесник Благоје Баковић, као и Милутин Попадић са Косова.
