Светом Литургијом, која је, на празник Светих Кирика и Јулите и Светих мученика Величких и Горњеполимских, у суботу 28. јула 2018, служена испред цркве Светих Кирика и Јулите у Велици код Плава, прослављена је друга годишњица канонизације Величких и Гореполимских мученика и храмовна слава ове светиње.
Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светих Кирика и Јулите, која је подигнута у спомен на више од 500 дјеце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и пакрачко-славонски Г. Јован, уз саслужење бројног свештенства, монаштва.
У светом богослужењу молитвено је учествовао вјерни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, те поштоваоци овог светог жртвеног мјеста, који су се сабрали из разних крајева.
Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.
Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и вјерним народом, освештали славско жито и преломили славски колач.
Архипастирским словом обратио се надлежни Епископ владика Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом Владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ.
„Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља“.
„У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу Владика јасеновачки и пакрачко-славонски Г. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену“, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици.
„Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће“, поручио је Његово Преосвештенство.
Ријечима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, о. Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна.
„Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944, сразмјерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом свјетском рату, не само на простору Југославије, него и много шире.
Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју.
„Не заборавимо да су 1944, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога“, рекао је Епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. вијеку када је велике жртве поднио народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе.
Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило `90, али и за стварање Републике Српске
„У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у будимљанско-никшићку Епархију, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим“, бесједио је Владика Јован.
Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и поводом 74. годишњице од страдања у Велици, организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави.
Домаћин славља био је Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је дио славског колача предао Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину.
