Манифестација „Дани руске културе“, коју организују Општина Беране, берански Центар за културу и Полимски музеј у сарадњи са Епархијом будимљанско-никшићком, завршена је у сриједу 26. јула 2017, у Полимском музеју у Беранама, предавањем ђакона др Николе Маројевића, главног уредника часописа Свевиђе, и уредника Епархијске Издавачко-информативне службе.
Предавању је присуствовао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, као и предсједник Скупштине Беране г. Горан Киковић, директор Центра за културу г-ђа Слободанка Ивановић са сарадницима.
Маројевић је одржао предавање о дјелу Достојевског, говоривши о његовом схватању човјека имајући у виду цјелокупни књижевни опус највећег од свих свјетских писаца.
„У умјетничком свијету који он ствара нема устаљених норми и форми, ту све као да превире, кипи, још увијек ненастало и неостварено. Он стога, први међу великим романсијерима, узима за главну тему друштвена кретања, а не кретање друштва. Код њега такорећи не можемо доћи до истине о самом руском друштву онога времена, колико сазнајемо о познатом току осјећања и мисли. Други писци допуштају да се има увид у неку врсту нормалног живота, а Достојевски, напротив, допушта да се изучава само психопатологија друштва, његова крајња одступања, из чега се може најбоље проучавати сами аутор, његови идеали, његове душевне прекретнице, борбе и маштања.“
„Достојевски није просто „писао“ или „записивао“ у процесу стваралачког размишљања, већ као да је живио у простору и времену нарочитог умјетничког свијета „писмене књиге“ гдје се у тијесном узајамном дјеловању налази смисао и значење ријечи, а такође смисао и значење, изражено прегледним сликама. Ријеч и њен приказ органски се сједињујући, помажу писцу у философском осмишљавању и умјетничком оваплоћивању сазнајног свијета, и тиме се изражава сама суштина стваралачке индивидуалности Достојевског. Почињући нови роман, он је подсјећао самог себе да погледа „у старим књигама“ и др. Колико је била значајна графика за самог аутора најбоље показује чињеница да је он стално мијењао сам начин обликовања припремљених записа у разним периодима свога стваралаштва. Импресионира појава да скоро по правилу свака личност у дјелу Фјодора Михајловича на неки, себи својствен начин, даје кључ за разумијевање сопственог карактера.“
„Оно што нарочито издваја Достојевског као писца није само то што је он разумио људску природу, нити је то пак његова способност и умијеће да интелигентно барата идејама, већ прије свега његова течност у демонстрирању умјетности писања, који не оставља недоречено ништа, чија је машта толико богата да нам се чини да се идеје умножавају као од своје воље, прекорачујући тиме границу свјесно-несвјесно, која многим писцима остаје нерјешива загонетка. Како је човјек ирационално биће, исто тако разуму људском остају недостижни и жеље и задовољења, и тиме у живот улази нови моменат: акт стваралаштва који живот награђује радостима и патњама, остајући с оне стране разуму доступних истина. Насупрот разуму стоји мистично, и то је по увиду Достојевског важна спона са религиозним, које се очитује у овој поеми. Писцу је јасно да једино религија својом цјеловитошћу омогућава најдубљи увид у човјекову судбину. Појединачне науке нису то у стању, јер њима се увијек могу јавити неке посебности које ће их одвести у даља разматрања, којима никад нема краја“, закључио је Никола Маројевић.
