Прослављена слава цркве Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, на Петровдан 12. јула 2017, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и свештеномонаштва.
Бесједећи испред древне светиње, пред великим бројем окупљених Бјелопољаца, владика Јоаникије је пожелио срећну славу свим вјерницима као и свим православним црквама у васељени.
- Велики празник Божји, за све православне свети проврховни апостоли Петар и Павле који су као два небопарна орла облетјели цијелу васељену проповиједајући благу вијест Христову и јављајући милост и благодат Божју, свједочећи Христово васкрсење из мртвих и његову побједу над смрћу.
Та проповијед апостолска се проширила по цијелом свијету и дошла до нас у давним временима, овдје је та ријеч нашла плодно тло, када су наши преци повјеровали у Христа Господа, они су га примили свим срцем, а то се види по градњи светих дивних знаменитих храмова.
То се види по стварању хришћанске културе, да немамо ништа друго него цркву Светих апостола Петра и Павла из 12. вијека, у Бијелом Пољу, и Мирослављево јеванђеље, ми бисмо свакако били познати цијелом свијету као народ који има дубоке коријене и културу – Мирослављево јеванђеље које баштини јеванђелску, светокирило-методијевску и светосавску културу. То је оно чиме треба да се поноси сваки Србин а нарочито ви овдје у Бијелом Пољу. Када гледамо на животе светих Апостола имамо први утисак да су они заиста људи по свему били Божји, од Бога изабрани, Божјим промислом позвани и постављени, од Бога оснажени оплемењени, охрабрени просвијетљени. Али, код њих се нарочито види да вјера иако јесте дар од Бога има и своју људску димензију а у ономе што је људско видимо и оно што је врлина, али и оно што је слабост.
Наравно, код светих апостола преовладала је врлина, али да не помислимо да и они нису имали слабости као људи, као и сваки од нас што има слабости, али су знали да се изборе да својим манама, да се увијек поправе и изиђу на прави пут Божји”, бесједио је владика истичући да за то не постоје бољи примјери од светих апостола Петра и Павла.
Владика је подсјетио да је свети Петар био изабран од Бога.
„И је ли повјеровао у Христа свим срцем – јесте. Он је рекао када је Господ питао своје ученике, и када им још није био открио своје божанство и своју божанску силу у потпуности, - шта говоре људи у свијету, ко сам ја. Па неки кажу да је он Илија, да је неки од пророка, а пита Господ своје ученике а међу њима и Петра шта они мисле. А Петар прије свих одговара: - Ти си Христос, Син Бога живога. Тај Петар је ту добио велику славу, Господ му је рекао: Благословен си Симоне, сине Јонин. На том камену, на камену такве вјере подигнућу цркву своју и врата ада неће је надвладати. Али тај исти апостол Петар када су дошла искушења, када су Христа ухватили и повели да га да га понизе и разапну, у његово срце је ушао страх, који је људска особина и поколебао се. Препао се, побјегао и издао, али, која је његова врлина? Која је снага његовога карактера?
Имао је снаге да се покаје, да се врати, исправи и опет га је Господ послије свога васкрсења уздигао и поставио на чело светих Апостола.
А Павле, код њега видимо управо шта је човјек у свим својим димензијама. Како човјек који може да застрани неким путем па мисли да је у праву, тада може да направи и велике глупости и злочине, јер врло често у име права и истине људи мисле да могу да чине што је њима драго. Па тако свети апостол Павле, будући прави Јеврејин, васпитан у јеврејској вјери, држао се тврдокорно и није разумио шта су свети Пророци пророковали. Није у потпуности разумио и није схватио да су се испунила пророштва, па није повјеровао у Христа. Не само што није повјеровао него је почео да гони Христа и Хришћане. Послије васкрсења Христовога, послије његовог вазнесења убрзо настаје гоњење цркве. И међу тим гонитељима био је управо тај Савле, касније названи Павле. Па га је Господ просвијетлио својом истином и свјетлошћу, на његовом путу за Дамаск када је гонио хришћане, послије чега је дошао себи и покајао се од свега срца и касније говорио као свети апостол Петар, све су друго трице и кучине у овоме свијету само да Христа добијем, јер је у њему вјечни живот, правда и љубав. Шта друго може да се мјери са тим на овоме свијету, да ли злато, сребро или богатство или било шта што је земаљско, све је то пролазно и пропадљиво а Христос Господ нас напаја његовом вјечношћу и сједињује са свима светима у његовоме вјечноме, нераздвојивоме царству, цркви Божјој која обухвата небо и земљу, анђеле и људе, Светитеље и нас грешне на земљи, па и од нас грешника чини праведнике”, бесједио је владика Јоаникије и пожелио да слава свим вјерницима буде на срећу, здравље, радост и охрабрење.
Он је пожелио да Господ усади у наша срцима љубав према Богу и према ближњима и да та љубав цвјета разумијевањем, помагањем једних другима.
“Да разумијемо једни друге и да увијек имамо стрпљења и љубави међу собом, јер смо као људи слаби и немоћни, имамо мане, али љубав све лијечи и награди”, закључио је он.
Након што је преломљен славски колач и освештано жито владика је благословио овогодишње домаћине Војиславку Бебу Минић са синовима, који су припремили трпезу за вјернике. За домаћина за следећу годину пријавио се Сава Смоловић са супругом Андријаном.
