Литургија у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу
Светом Архијерејском Литургијом коју је, у уторак, 2. јанура 2017, у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, служио Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење бројног монаштва и свештенства Епархије, саборно је прослављен празник Светог Данила II, који је столовао у том храму, али и Светог Игњатија Богоносца и Светог Јована Кронштантског.
У архипастирској бесједи у “свјетлости великог празника Рођења Христовог”, Владика Јоаникије се осврнуо на личности ова три Светитеља, који су велики сваки на свој начин.
“Говори се за Светог Игњатија да је он оно дијете на које је Господ указао, када га је узео у наручје и рекао својим Апостолима: “Вратите се и будите као дјеца. И ко не буде као дијете ово, заиста вам кажем, неће ући у Царство небеско”. Кроз тај мали детаљ из Јеванђеља можемо боље да схватимо његову личност и свету службу и мудрост коју је поцрпио у божанскоме наручју, а нарочито његово узвишено страдање за Христа Господа.
Он је добио такву благодат да се својим страдањем, ваистину, колико је то човјеку могуће, уподобио Христу Распетом, да би се удостојио и славе Његовога Васкрсења.
Али, ништа мање знаменита личност није ни наш Свети Архиепископ српски Данило II. Изузетно динамична, али, изнад свега, богочежњива личност. Читати његово житије је као да читате неки роман о једном човјеку, даровитом, који чезне за Богом, који је и признат и познат, али га зато Бог ставља на велика искушења. Узводи га на велике дужности, али му даје и велика искушења. Био је знаменитог рода, властелинског, познат и краљу Милутину и Архиепископу Евстатију, али је побјегао и од једног о другог, па се замонашио у манастру Кончул. Касније је побјегао у Хиландар, иако је био призиван на двору великог краља Милутина и Архиепископа Евстатија. Отишао је тамо када су била бурна времена”, бесједио је Владика Јоаникије.
Он је освjетљавајући живот монаха на Светој Гори казао да ми често мислимо да монаси увијек живе у миру.
“И живе колико је то могуће, али овај свијет ни њих не оставља на миру. Тада је Света Гора била узнемиравана од Шпанаца, католика који су ратовали за интересе Византије против Турака. Тада је Византија била ослабила па је изнајмљивала војску из других крајева, али од тога вајде нема, па је неће имати ни ови данас који изнамљују туђе народе да ратују за њихове интересе. Када нису били плаћени како ваља, они се покушали да се наплате кроз пљачку манастира.
Пљачкали су шта су год стигли, а нарочито тамо гдје су драгоцјености, гдје су царски манастири, царске светиње, богате и знамените. Међутим, тадашњи игуман Данило је био прави војвода. Није дао своју светињу, него је организовао монаштво, а однекуд је био сабрао и војску да се брани манастир Хиландар. Веома је интересантно читати како је он бранио Хиландар и на који начин је спасавао манастирско благо, како је чувао своју светињу, љубио свој манастир и народ. Касније је био изабран за Епископа хумског. Говори се да је већ тада било најприродније да се он изабере за Архиепископа, али је и тада било размирица, није било све сјајно у нашем народу. Он је допринио да се тај проблем ријеши. Једни су били за њега, други против, а он каже: Ајде да ја не будем, него нека буде игуман манастира Хиландара Никодим. Такође велика личност, човјек велике културе, духовности, чије Свете мошти почивају и откривене су у Пећкој патријаршији и миришу неземаљским, небеским мирисом. Касније је он, ипак, изабран и за Архиепископа. Ми се поносимо тим временом када је Епископ Данило хумски столовао, управо, у овој светињи. И зато је лијепо што смо се данас овдје сабрали. Овдје је данас саборна служба, у цркви Светих апостола Петра и Павла, коју је Свети Епископ хумски Данило II, касније Архиепископ српски украсио.
Све ове фреске овдје су из тог времена, а могуће је да су и звоници. Он је овдје много урадио и оставио је диван траг, а, нарочито, касније када је постао Архиепископ српски и када је украсио Пећку патријаршију, доградио цркву Пресвете Богородице Одигитрије, и на многим другим мјестима подизао и украшавао светиње. У вријеме краља Стефана Дечанског учествовао је и у украшавању манастира Бањске за вријеме краља Милутина, касније и манастира Високих Дечана.
То је оно вријеме када је српски народ био на врхунцу своје славе, културе, духовности, а ту духовност и културу, понајвише, представља управо Свети Архиепископ Данило. Ово што смо до сада казали представља га као историјску личност, али он је био велики књижевник, писац, човјек духа, образовања, књиге, стваралаштва. Послије Светог Саве тешко да имамо некога ко би се могао упоредити са њим прије Архиепископа Данила. Велика, знаменита личност, међутим и човјек великог смирења. Никада није величао себе, него је величао своје претходнике, па је од њега остала књига “”Животи краљева и Архиепископа српских” . Он је нашао за сходно да напише не своју биографију, коју је писао својим дјелима и радом, већ је писао о другима, па је писао о својим светим претходницима Светом Арсенију и другим Светим Архиепископима, о свим краљевима и нарочито се помиње његово “Житије Свете краљице Јелене Анжујске”, жене Стефана Уроша, која је, такође, света. Он је био тај који је њу испратио, био на њеном погребу, као и краља Милутина и писао је о томе. Веома заслужна личност за нашу културу, иако га многи не помињу, али он заслужује да се његово дјело много више изучава. Онај који је њему даровао снагу и ту непосусталост у подвизима и у искушењима, да држи прави пут, да одоли свим искушењима овога свијета и вијека, то је био Богомладенац Христос, Којем је он служио и Коме се клањао, Чијим се смирењем снажио и уздизао. И ми данас овдје сабрани, драга браћо и сестре, славимо велике Свете, тројицу Светих.
Поменули смо мало више Светог Игњатија и Светог Данила, али треба поменути и Светог Јована Кронштантског, који је свјетило новог времена и новог вијека. Бог је дао дар руском и свим словенским народима прије него што ће доћи велика искушења, дао им једног таквог свјетилника, човјека Божјег, преиспуњеног Духа Светога, великога Чудотворца и великог учитеља свете вјере православне”, бесједио је Владика Јоаникије.
Он се у својој бесједи осврнуо на искушења са којим се сусрећемо, а од којих нас спасава Богомладенац Христос.
“Данас уз помоћ технике можете чути свакога са ким желите да се чујете одавде па до краја свијета и то практично у истој секунди. Али на жалост, то их не повезује више, како би се то очекивало. Можда их повезује по интересу, али по ономе што је вриједно не повезује, него их одаваљава. Зато су људи данас све мање жељни да се виде и разговарају једни са другима, лицем у лице, довољно је, кажу, чули смо се. Раније су се чули, а сада шаљу поруке, више нема писама, које су људи раније писали, па су штампане књиге од неких писама. Данас више тога нема, него шаљу поруке и то вјетар носи. И тако живот постаје све плићи и плићи. И људи све мање имају потребе да се виде једни са другима. Зато је настало велико отуђење. Па се брат са братом не виђа, чак ни сестра са братом. Дјеца не гледају родитеље, нарочито када остаре и западну у немоћ. Дјеца хоће сву пажњу од својих родитеља, а када треба да узврате и укажу по Божјем закону пажњу својим родитељима, онда то препуштају неком другом, шаљу их у старачки дом или чак ни то. Тешка времена су дошла.
А друго једно искушење, врло грдно и ружно, и морам да скренем на њега пажњу, јер је почело да узима маха. Често ћете прочитати у новинама, и то, на жалост, раде такозване угледне личности, обично интелектуалци. Пише у новинама „упокојио се неки познати интелеткуалац, професор, доктор наука“, човјек који је примио све похвале од овог народа и државе.
И каже сахрањује се само у кругу своје породице, и то се објављује неколико дана касније, а и тада то учине да се зна, да их ко не би узнемиравао. То је ужас. Треба да се присјетимо како је то раније било. Када се људи заваде, па оно кад хоће да кажу да више не жели никакав контакт са неким кажу: Е, вала, немој ни на сахрану да ми дођеш. И то је значило да је ту крај, осим ако Бог не помогне. А данас се то саопштава на неки другачији начин, али је та несрећа да људи више не желе да иду једни код других, не осјећају потребу да се опросте једни са другима, да се виде једни са другима, па и тај испраћај је опроштај са оним са којим смо до јуче живјели и нормално је да дођемо и изјавимо саучешће и цјеливамо покојника који одлази, јер ћемо и ми брзо тамо, па ћемо се тамо срести и цјеливати, ако Бог да. Ето, видите, шта нам доноси ново вријеме, то је ужас.
Срео сам, опет, једног интелектуалца, професор, угледан и фин човјек, цивилизован, који неће никога увриједити. Он ми каже. Упокојила ми се мајка, сад су ми јавили. Кажем му прими моје саучешће, шта ћеш. Мајка стара жена, мајку увијек жалимо , али, на неки начин, ако је са вјером, све је то у славу Божју. Слава Богу. Сретнем га послије мјесец дана, питам: Како си испратио мајку, је си ли то све фино обавио? А он ми каже: Ја је још нисам сахранио. Како ниси, питам, а он каже да је кремирао и држи је у стану, па чека кад не буде имао обавезе да сахрани тај пепео у свом завичају. Ето шта се чини и кажемо да је нормално, а није нормално.
Господ Богомладенац је дошао у овај свијет да нам ту близину Христа Богомладенца учини пријатном, да се виђамо, да се мирбожамо, да опростимо једни другима. Колика је велика тајна у дивном обичају да се мирбожамо. Колико је то мирбожање људи Божјих измирило, породица, најближих, а и даљњих. Не ваља, и стварно не ваља, а знамо због чега не ваља, да Божић дочекујемо у неспоразуму са неким од ближњих. Ко је крив ко је прав, пустите то. Сви смо ми, заправо, криви пред Богом а и пред ближњима. Немојте се правдати, чим човјек почне да се правда одмах ту почиње и злоба и расправа, па ђаво почне да се мијеша, онда је свако прав, али се једни са другим сударају, па умјесто правде ломе једни другима вратове и просипају мозгове, све у име правде. А, заправо, сви гријеше и ђаво се грдно наслађује нашим слабостима и ликује. Али, Господ Богомладенац Христос је дошао у овај свијет да разори дјела ђавоља, као што говори Свети апостол Павле, да нас врати саме себи, једне другима, да нас врати у наручје Божје. Да нам успостави нови поредак и Његов поредак се зове Царство Небеско, које се, већ приближило, које овдје осјећамо. Али, оно ће доћи у пуноћи приликом Његовог другог доласка. Слава Његовом првом доласку у овај свијет, Његовом оваплоћењу које очекујемо, и слава Његовом другом доласку коме се надамо. Свима вама на здравље и спасење овај празник, на многаја љета”, бесједио је Владика Јоаникије.
