Свети Игњатије Богоносац прослављен у Бијелом Пољу

На празник свештеномученика Игњатија Богоносца и Светог Данила архиепископа српског, 2. јануара 2017, Светом Архијерејском Литургијом у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу началствовао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, из саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије будимљанско-никшићке.

Обраћајући се сабраном свештенству, монаштву и вјерном народу ријечима архипастирске бесједе Преосвећени епископ Јоаникије је пожелио свима срећне сверадосне дане којима се припремамо за прославу великог празника наше свете вјере–Рођења Христовога.

„Рођење Богомладенца Христа, као што је рекао један од светих отаца, је једино ново под сунцем небеским. То је она новина која обнавља не само наш дух већ и нашу природу. Господ се оваплотио, Син Божји постао је Син човјечји, постао је творац неба и земље. Благоизволио је да се у овоме свијету појави као човјек, да буде натприродно зачет силом Духа Светог у утроби Пресвете Дјеве Богородице Марије и да буде као један од нас. Он је онај о којем су говорили пророци вјековима прије његовог доласка, онај чији су живот изображавали својим животом свети праведници Божји, од Сита и Еноха и Ноја, Аврама, Мојсија и осталих Божјих праведника.Он је тај којег су проповиједали апостоли и свети оци наши од апостола до данашњег дана“, бесједио је владика.

Он је истакао да данас прослављамо једног великог светитеља из првих хришћанских времена – Светог Игњатија Богоносца, за кога је остало предање да је био оно дијете на које је Господ указао када је рекао– вратите се и будите као дјеца.

„И да га је Господ узео у наручје, па је зато прозван Богоносцем, зато што га је Господ носио у своме наручју. Али, такође је прозван Богоносцем зато што је имао Господа Исуса Христа у своме срцу, мученички пострадао, узвишено о његовом мучеништву се пјева и проповиједа до дана данашњег. Велики свети отац цркве Божје, остало је од њега седам посланица када је кренуо на страдање, док је био у оковима, обраћао се црквама на истоку и цркви у Риму, а такође је писао гдје је и пострадао. Писао је хришћанима да нико не помишља о томе да га избави, јер имали су хришћани приступа у појединим моментима до власти и царева. А он је тражио да никоме не пада на памет да га избавља јер он хоће да живот свој положи за Господа. Он је велики и један од највећих и најславнијих Божјих проповједника од апостола до данашњег дана.

Њему подобан је онај светитељ који је столовао овдје једно вријеме, као епископ хумски– Свети Данило архиепископ потоњи српски. Велика личност онога времена, подобан Светом Сави. Његово житије је чудесно као неки роман, толику је жеђ имао за подвигом, за самоприношењем живота Господу своме, да је стално чезнуо за Светом Гором од своје младости.

Али није му Бог дао да буде само на Светој Гори, био је једно вријеме и испосник и игуман Хиландарски. Касније као епископ стално је чезнуо за Светом Гором и враћао се. Али на молбу краљева из тог времена Милутина и светога краља Стефана Дечанског он се опет враћао док није био умољен да буде узведен на трон архиепископа српских- наследник Светога Саве, књижевник, велики проповједник и свједок православни, велико име српске културе, писмености и ктиторства. Он је, свакако, један од најобразованијих људи свога времена. То се види и по његовим задужбинама, како их је подизао и украшавао, као и по његовом животу. Никада Хиландар није заборавио, његово велико дјело је одбрана манастира Хиландара од католика. На жалост Византија је већ била у распаду, није могла да одоли Турцима па је изнајмљивала војску из других земаља, али ту је можда била и њена трагедија, јер од тога није било никада вајде. Јер, најамници чим су били незадовољни они се опредјељивали за пљачку у свим градовима до којих су стизали од Тракије до Свете Горе и нарочито су опкољавали српски манастир Хиландар, пошто су знали да је Србија била у то вријеме веома богата земља и да је имала велико благо. Манастир Хиландар је био највећа српска светиња на Светој Гори па су хтјели да опљачкају благо Немањића, али их је Свети Данило одбио као игуман хиландарски. Чудесан светитељ који је једва жив избјегао да га не заробе и погубе, једва главу спасио али спасио манастир Хиландар и уздигао, унаприједио духовни живот у Србији, тадашњој немањићкој држави.

Никада хумска земља није заборавила његово дјело а нарочиту заслугу за ову данашњу службу има свештенство и Црквена општина овога светога храма, јер заиста ако икада треба да се саборно саберемо у овој светињи осим Петровдана, и других Господњих празника, то је управо овај дан– дан спомена на Светога архиепископа Данила – прво епископа хумскога па послије архиепископа српскога и треба сви да знамо гдје је његов гроб и задужбина. Свети Данило је сахрањен у Пећкој Патријаршији, дозидао је цркву Пресвете Богородице, то је трећа црква у Пећкој Патријаршији, то је заправо један грозд светиња које су састављене у једну цркву, у којој има више олтара– наша света Лавра Пећка Патријаршија, коју је тако украсио и унаприједио свети архиепископ Данило. И не само то него је описао и животе краљева и архиепископа српских до његовог времена. То његово дјело је врло значајно па се често говорило да су то те књиге староставне или цароставне, јер су то царске књиге које говоре о нашој отаџбини и краљевини. Касније је била уздигнута и на степен царства, једну деценију послије упокојења. Велико вријеме у нашој историји, али биле су и велике личности– свети краљ Милутин, Свети Стефан Дечански а онда и млади краљ Душан, касније прозван цар Душан Силни. И приличи му тај епитет и бојим се да смо се ми некако уплашили његове величине па не можемо да се самјеравамо са њим. Једино Његош је имао те храбрости да опјева дјела Душанова као и дјела великих личности наше историје. Читајте мало пажљивије Његоша па ћете видјети да је Душан један од главних ликова у његовом дјелу али то прескачу поједини који данас читај Његоша у Црној Гори. Али они који стварно читају они ће то наћи– и Душана и Милоша и Лазара. Дакле, то је заправо оно завештање које је оставио свети архиепископ Данило. Између осталог подижући цркве, манастире, подижући светиње проповиједајући Јеванђеље он је нашао за сходно да опише живот својих великих претходника које заправо и Његош опјевао – велике личности његовог народа. Дакле види се какав је дух то био, то је оно што смо наслиједили, зато треба да поштујемо наше претке, наше родитеље и прародитеље, па ће дати Бог да се онда неко и нас сјети када дође вријеме и када прођу вјекови“, закључио је преосвећени владика Јоаникије.