Завјетно свједочење Мира Микетића

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, 14. јуна је одржана промоција књиге “Кроз пакао и натраг“ аутора Мира Микетића, који је 1945, као деветогодишњи дјечак, са избјеглим народом и војском Павла Ђуришића, прешао голготски пут до аустријске границе.

“На првих двије стотине страница прве књиге аутор износи сјећање на ратне године, на оно што се у његовом родном Пеовцу, код Андријевице и најближој околини, догађало од 6. априла 1941, до октобра 1944, до дана у којем су одатле, као и из других крајева Црне Горе, са четницима кренули и чланови њихових породица, нејачи – од дјеце у колијевкама до стараца и баба. А шта се догађало у том периоду, може се наслутити и из самих наслова поглавља“, рекао је, учествујући у представљању поменутог дјела, књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник “Свевиђа“.

Трокњижје “Кроз пакао и натраг“ жанровски је тешко одредиво. Аутор је још као средњошколац почео са писањем и у осмој деценији живота објавио је импозантан збир сјећања на ратну драму која се одвијала на тадашњим југословенским просторима. Стога се ово штиво, према ријечима Ћулафића, може сматрати и ратном хроником, и сјећањем, накнадним дневником, свједочанством, својеврсним породичним албумом, а дјелимично је то и документарно, историографско штиво и приповијест.

“Микетићева сјећања освјетљавају драму недужног и нејаког, и упечатљиво свједоче о дубини трагедије оног немоћног и невиног дијела једног народа. То је и драгоцјено историографско штиво о ономе о чему се само у тајности причало, засновано на историјским чињеницама и изворима који су деценијама били недоступни или строго забрањена тема, како би се лакше и убједљивије кривотворила историја, а идеолошко преваспитање једног народа представило, не као свестрано насиље над њим, него као благородна историјска нужност“.

“Кроз Микетићево приповиједање јасно се указују најбитније и најдубље разлике између вјековног српског народног бића, његове вјере, културе, духа и духовности, традиције, животних обичаја и етичких начела и оног што је наговјештавано новим идеолошким покретом а што је, кроз неколико каснијих деценија, потврдило све страхове, прозрења и упозорења оних који су му се супротставили и резултирало вишеструким и погубним посљедицама по српски народ, не само у Црној Гори“, оцијенио је Влајко Ћулафић, напомињући да су одјеци свега тога и данас присутни на нашим просторима, само што се изражавају кроз неке друге, а не кроз идеолошке комунистичко-традиционалистичке супротстављености, у ужем смислу.

Посљедњих деценија појавио се знатан број научних, књижевних, мемоарских дјела која одсликавају ону другу страну наше прошлости из периода уочи и у току Другог свјетског рата, износећи на видјело „трагику безгробника и изгнаника који су, све до скоро, прогоњени и из памћења својих потомака и најближих сродника. Ауторима таквих дјела својом породичном ратном хроником придружио се и Миро Микетић.“

“Он, на око хиљаду страница, казује о осмомјесечној одисеји његове породице: оца, мајке, дједа, бабе, стрица, браће и сестре и других Пеовчана, и не само њих, одисеји за чији почетак бисмо могли означити тајно закопавање икона Светог арханђела Михаила, заштитника и крсне славе Васојевића и Светог Саве, под каменом плочом у јаслама, а као њен крај – откопавање тих икона по повратку са страдалног пута до крајњих граница Словеније. Између те двије слике ниже се мноштво оних са пута преко Мурине, преко спаљене и поклане Велике и Чакора, низ сурову Ругову, преко Пећи и Косова и Метохије у којима није имало Срба, а одатле, умјесто за Грчку, ка Рашкој, Прибоју и Рудом, па преко Босне и Хрватске све до Словеније, уз пратњу невремена и глади, кроз огањ куршума и гелера савезничке авијације, а некад појединачно или здружени партизани, усташе, Њемци...“, казао је Влајко Ћулафић.

Веселин Матовић, главни уредник часописа „Слово“, сматра да Микетићевим трокњижјем наша јавност тек сада, након више од шест деценија, добија прву цјеловиту литерарну обраду једног од најтрагичнијих догађаја у нашој историји, а то је, према Матовићевом мишљењу, уништење четничке војске под командом војводе Павла Ђуришића на њеном путу од Везировог моста до аустријске границе, крајем 1944. и почетком 1945.

“Хтјело се, по некој вишој правди, да то, иако са толиким закашњењем, буде аутентично, потресно, убједљиво и на високом умјетничком нивоу, свједочанство једног од учесника тог егзодуса, тада деветогодишњег дјечака Мира Бранковог Микетића, кога је тамо повела рука Господња да би видио, преживио и упамтио шта је све, у злом времену, и вођен злом мишљу, брат брату спреман да учини, али и шта је човјек, вјерујући да иде Христовим путем, спреман да истрпи и поднесе“, истакао је Матовић, називајући књигу „Кроз пакао и натраг“ „завјетним свједочењем“.

Аутор-наратор и главни јунак је у позицији дјечјег доживљаја и дјечјег поимања онога што се догађало и што се, како запажа Матовић, неизбрисиво уцртало у душу деветогодишњег дјечака, који пола године путује у једној од “најнесрећнијих људских колона које су се икада кретале земаљским путевима“.
“Више од шездесет година требало је да то зрене, да се филтрира и ферментира, да нарасте до своје кратке и јасне реченице, до оног присног и свевременог приповједачког презента, који читаоце с лакоћом увлаче у вртлог грађанског рата, углавном на простору ауторових родних Васојевића, у којима се, три године, без узмаха, прегоне зло и добро, мржња и човјекољубље, витештво и нечовјештво, жеља за животом и порив за његовим уништењем. А потом и у драму избјегличке колоне од преко 20 хиљада војника, четири хиљаде жена, дјеце и стараца и око 80 свештеника на челу са Митрополитом Јоаникијем, која остављена и издана од сваког, креће на погибељни пут, са кога ће се, након пола године, као заробљеници побједничке партизанске војске, вратити само немоћна и свим и свачим понижавана нејач“, наглашава Веселин Матовић.

“Након дугих педесет и седам година рада ова хроника је угледала свјетлост дана у септембру 2010. Није потребно причати о утрошеном времену, јер сам у ову хронику унио своју вољу и своје срце, чиме сам испунио своје обећање дато дједовима и, што је најважније, у хронику сам уклесао истину о нашем путу, нашим тешкоћама, нашој голготи и нашем паклу, који је прогутао плејаду црногорских Светосаваца, хиљаде нашег народа. Међу њима су и ваши дједови, очеви, стричеви, ваши рођаци, ујаци и комшије, који дадоше своје животе на олтару вјере своје за Крст и за оно у шта су вјеровали“, рекао је пред никшићком публиком Миро Микетић.

Својом дужношћу он је сматрао да ову људску трагедију наслика ријечима на папиру, како би онима који у себи носе осјећај православља, представио судбину тих тридесет хиљада крстоносаца, који су прошли један исти пут, одлазећи свјесно на своје распеће.

“Иако сам се већином бавио Васојевићима и оним што сам у њима видио и чуо, хроника није само о њима. Ту је уклесано цијело српство које је хрлило у непознато са вјером православном и вјечним Крстом. Ово је хроника свих српских фамилија из Црне Горе. Ту су хиљаде имена и презимена од Игала, Херцег Новог, Будве, Улциња, преко Цетиња и Подгорице, од Никшића, Даниловграда, Спужа, Шавника, Жабљака, Колашина, Мојковца, Андријевице, Берана, Бијелог Поља и Пљеваља. Није ова хроника листа имена, нити албум слика, она је хроника сваке црногорске фамилије, јер пут је био исти за све“, поручио је Микетић.