Црквеном пјесмом се уподобљавамо небеским силама, које непрестано славослове Господа

Књига “Огледи о српској црквеној музици“ проф. мр Предрага Миодрага, доцента на Академији СПЦ за умјетност и конзервацију и професора Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, представљена је у суботу 26. маја у црквеној гостионици “Пасха“ у Никшићу.

Добродошлицу уваженом професору и публици, која се одазвала овој вечери духовне музике, у име Црквене општине Никшић пожелио је свештеник Остоја Кнежевић. Он је казао да је сваки човјек од Бога обдарен различитим талантима, а наше позвање је да те таланте умножавамо. Ако од срца, са љубављу и трудом ради било који посао, човјек бива награђен од Бога, па тако и појац или диригент који умножи свој таленат, према ријечима презвитера Кнежевића, постаје сарадник Божији, продужује дјело Божије на земљи, јер преноси својим појањем до нас ријеч Божију, ријеч Јеванђеља, ријеч спасења, украшену и уљепшану једним сасвим новим тоном.

“Они, не само да преносе ту ријеч него и постају њени проповиједници. Зато се увијек у Цркви велика пажња посвећивала и посвећује појању. У том смислу и са таквим циљем је и настала књига “Огледи о српској црквеној музици“. Она је, заправо, зборник радова и ауторових интересовања о поријеклу и изворима српског црквеног појања. Материјал за њу настајао је и сакупљан дуги низ година и представља плод труда и љубави уваженог проф. Миодрага према српској црквеној музици. Предраг Миодраг, теолог, појац, диригент, један је од ријетких теолога, који је у нашем времену имао толико енергије и успјеха на послу откривања српског црквеног појања као истинске духовне и умјетничке вриједности нашег народа. Он је на себе преузео подвиг заштите и очувања угледа и традиције српског црквеног појања у околностима, када су се у Цркви задесили недобронамјерни појединци, који су, будући недовољно упознати са нашим појањем, спремни да га критикују и мијењају неким другим појањем, страним нашој традицији“, нагласио је отац Остоја Кнежевић.

Предраг Миодраг је кандидат богословља и магистар филолошких наука и књижевности. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду, средњу музичку школу у Задру, Духовну академију у Петрограду и диригентски Одсјек при истој Академији. Као свршени богослов, на захтјев поч. Епископа далматинског Стефана и Светог Синода, предавао је црквено појање и основе музике у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. На Богословском факултету СПЦ у Београду је предавао црквено појање и водио хор студената, а од оснивања Академије СПЦ за консервацију и рестаурацију води предмете Црквено појање са правилом и Химнографију. Професор је Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, гдје осим Црквеног појања, предаје и Литургику, Основно богословље и Агиологију са химнографијом. Руководи мјешовитим хором “Деспот Стефан Лазаревић“ при храму Светог Марка, основао је и води мушки октет “Свети Сава“, а помогао је у оснивању неколико црквених хорова у сремској Епархији. Саоснивач је фестивала духовне музике “Хорови међу фрескама“, добитник више признања на фестивалима духовне музике и лауерат-диригент највише награде “Војислав Илић“, која се додјељује за истраживачки рад и извођење старих, неизведених партитура духовне музике.

У уводној ријечи проф. Миодраг је казао да је човјек дар пјевања добио од Бога, а најљепше уздарје на овај таланат човјеков је, сматра аутор, пјесма захвалности Богу. По оној визији Светог пророка Исаије, који каже да анђели непрестано око престола Свевишњег поју и славослове име Божије и ми људи, треба да се угледамо на анђеле и уподобљавамо им се кроз наше појање.

“То је наш покушај да постанемо и ми подобни и слични анђелима. Ми се кроз молитву, кроз мисли преносимо на Небеса и зато земља постаје Небо или се, пак, Небо спушта на земљу. Доказ томе јесу и храмови Божији који се граде по обличју Небеске куполе, односно самог Неба, тако да црква има то обличје. Цијела васељена је призвана на славословљење, на прослављање имена Божијег и на захвалност Богу за све што нам је дао“, истакао је Предраг Миодраг.

Он је напоменуо да текстови, сабрани у овом зборнику, представљају плод двадесет петогодишњег богословског и истраживачког рада и дјелатности на пољу практичног богословља, пјеване црквене умјетности – једногласног појања и вишегласне црквене хорске музике. Неки од тих радова објављени су у публикацијама и часописима Богословског факултета, Академије Српске православне цркве, Филолошког факултета у Београду. Питања којима се проф. Миодраг бавио у овим текстовима настајали су различитим поводима, а односе се на православно богослужење и црквену музику, тачније на једногласно богослужбено или литургијско појање и вишегласну хорску црквену музику, као два различита вида богослужења. Та два аспекта црквене музике условили су и подјелу књиге.

У првом дијелу “Српско народно црквено појање“ дат је кратак преглед историје појања код нас, и његово увођење у српске богословије. Аутор се осврће на стање нашег савременог унисоног и хорског пјевања, са посебном пажњом на начин произношења, читања или напјевања Апостола и Јеванђеља. Текстом “Савремено српско црквено-народно појање и питање кодификације неумског нотног писма“ Предраг Миодраг настоји да покрене интересовање музиколога на истраживање ове сложене проблематике.

Други дио књиге - „Хорска црквена музика“, представља сажет историјат вишегласне хорске црквене музике, почев од старе руске двогласне и трогласне полифоније, преко руског вишегласног хорског пјевања, па све до почетака хорске црквене музике код нас. Вишегласје у црквеној музици код нас, напомиње аутор, далеко је млађе него код Руса, од којих смо га преузели, отприлике, у исто вријеме када су у наш богослужбени живот уведене црквене књиге и руска редакција старословенског или црквенословенског језика. И народни мелос, према ријечима мр Предрага Миодрага, је утицао и дан-данас врши одређене утицаје на савремено српско народно црквено појање. Непроцјењиву и пресудну улогу за развој хорске српске музике у 19. в. одиграли су црквени хорови и пјевачка друштва, оснивани најприје у српским центрима на подручју некадашње Аустро-угарске монархије, а потом и у матичним српским земљама. Два најстарија српска црквена пјевачка друштва Панчевачко српско црквено народно друштво и Прво Београдско српско црквено друштво основани су 1838. и 1853. године. Значајни центри били су Нови Сад и Сремски Карловци, а слична друштва оснивана су и у Трсту, Араду, Вршцу, Београду, Сомбору, Мостару, Котору, Дубровнику, Кикинди.

Оцем српског вишегласног појања, подсјетио је мр Миодраг, сматра се Корнелије Станковић, који је први почео да мелографише српско појање по народном напјеву, а потом и да га хармонизује. Он је, уз писмени благослов патријарха Јосифа Рајачића, први одржао у Бечу 1860. концерт српске духовне музике, а исте године Обшчество церковно из Осијека тражило је од Патријарха благослов да се уведе у цркви Корнелијево хармонизовано пјеније.

У вечери промоције учествовали су пјевница храма Светог Василија Острошког и хор Преподобне мати Ангелине, а публика је имала прилику да чује и појање уваженог професора Предрага Миодрага.