Помен јуначким синовима Васојевићког племена
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Силаска Светог Духа на апостоле, у недјељу 3. јуна у послијеподневним сатима, помен војводама из братства Кастратовић – Војводић, чији земни остаци почивају у спомен – костурници у селу Коњухи код Андријевице.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Боро Врховац, парох андријевички и јерођакон Агапит, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Народу сабраном у молитвеном помену обратио се Преосвећени Епископ.
“На овај свети дан треба да се сјетимо свега што је вриједно, онога што је било најважније у животу наших предака, а то је света вјера православна. У исто вријеме треба да се сјетимо и оних који су вјеру чували, чували наш народ у јединству, слози и љубави и давали му снаге да издржи тешка времена и искушења. Наш народ је, кроз историју, увијек више волио војводе него владаре, макар у посљедње вријеме, јер су војводе гинуле за вјеру и никад се нијесу одвајали од свог народа. Зато је лијеп тренутак да се данас, на овај свети празник, сјетимо војвода из породице Кастратовић, четворице великих војвода, а са њима и војводе Миљана Вукова“, рекао је Његово Преосвештенство.
Владика је додао да када се говори о Васојевићима најчешће се помиње управо војвода Миљан, а остали јунаци овог краја се, на неки начин, потискују, иако су и ова четворица витезова једнако заслужни за српски народ и цијело српство.
“Помолисмо се Богу за покој њихових душа и то је наша дужност, да их увијек помињемо. Ово обиљежје, које је направио г. Слобо Војводић, њихов потомак послужило је као повод да дођемо данас овдје и учинимо овај помен. Хвала г. Слобу на уложеном труду, не знам да ли бисмо се у оволиком броју сабрали у спомен војвода из братства Кастратовић – Војводић, а треба ући у ову гробницу, видјети њихове ликове, прочитати имена и старе записе, па ће свакоме бити јасно колика је њихова величина и какав је био њихов идентитет“.
“Нека Бог да покоја њиховим душама, нека их Бог награди за њихово јунаштво, њихово страдање, њихову жртву коју су поднијели за свој народ, за своје потомство, за своју отаџбину а понајвише за своју вјеру православну“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Пригодну бесједу, овом приликом, одржао је књижевник Влајко Ћулафић, главни уредник епархијског часописа „Свевиђе“. Ћулафић је подсјетио да се у гробу, над којим је Слободан Божидаров Војводић подигао, данас освештано спомен-обиљежје, од 1825. па до 1961, сабрало девет Војводића из шест пасова: Лакић Новов Кастратовић, родоначелник огранка Кастратовића, који је по његовој војводској титули добио презиме, па Симо Лакићев, Стојан Симов, Лакић и Драго Стојанови, Милош Лакићев, Љубо и Вељко Драгови, и Божидар Влајков, унук Драгов.
“Чињеница да они којима одајемо пошту нијесу ни из истог времена нити су, пак, истог историјског значаја, упућује на то да моја ријеч, која мора бити ослоњена на историографско штиво, буде посвећенија онима који су свом добу давали печат, односно војводама: Лакићу (старијем), Симу, Стојану и Лакићу (млађем), онима који су 130 година били челне, или међу челним, личностима Васојевића, а Лакић (млађи) и много шире – него њиховим сродницима и потомцима који овдје, заједно са њима, прахом почивају“.
Почетак приче о Војводићима сеже у 1791. годину, када је умро кнез Милутин, а Васојевићи поново потпали под турску власт која је за кнеза именовала Радоја Бабовића, а по његовој смрти Лакића Нововог Кастратовића, унука му од кћерке Новке. Лакић је био војвода тридесет година, а историографи га карактеришу као “великог патриоту, одважног јунака и мудрог човјека“, али и да се ослањао на Турке и признавао њихову власт.
“Послије његове смрти 1825. године за војводу долази његов млађи син Симо. Он се, за разлику од оца, ослонио на племе, на ону струју која се држала правила: “Борба за слободу Васојевића у границама Милутина кнеза“, и која за Турке и њихово пријатељство није хтјела ни да чује. Тада Мојсије Зечевић, игуман Ђурђевих Ступова са Војводом Симом, обједињава племе и враћа на снагу старе обичаје и законе. Стизао је са Васојевићима у турској војсци, по уговору његовог оца, до Софије и Пловдива, ишао у Скадар да ослобађа васојевићке таоце, уз помоћ француског конзула Екара и руског Сунчакова код скадарског везира договорио начин плаћања данка и успостављање народног суда у Васојевићима. Помажући Николу Конзула навукао је на себе љутњу Петровића те су се, и због тога што нијесу били ради да дају власт онима који су је већ имали, ослонили на новог човјека, на Миљана Вукова Вешовића“.
“По отцјепљењу Васојевића од Турака 1853. године за племенског капетана постављен је Војвода Стојан. Истакао се у бојевима на Полимљу и Превији 1854. и 1862. године, при заузимању Кути и у нападу седам капетана на Бихор. За јунаштво је, од Војводе Мирка Петровића добио 1863. године, на поклон – школу, овдје, у Коњусима, која је била друга државна школа у Црној Гори, што је јединствен примјер награде за јунаштво“, истакао је Ћулафић.
Потоњи војвода био је Лакић Стојанов, који је као дјечак од 14 година учествовао је у биткама 1862. године, а са свега седамнаест година, именован је за капетана. Након смрти Војводе Стојана, књаз Никола је признао Лакића за насљедног племенског војводу, а 1867. добио је чин поткомандира Љеворечко-андријевичког батаљона, чији је командир био Тодор Миљанов. Скоро шест деценија, све до смрти 1924. године, активно је учествовао у војном и политичком животу Црне Горе и њена историја у том периоду није одвојива од његовог имена, казао је Влајко Ћулафић.
Према његовим ријечима војвода Лакић је учествовао и командовао у биткама на Рудешу, Полимљу, Превији, Вучјем Долу, Фундини, Буковој Пољани, Морачи, Бару, Улцињу, Беранама, Плаву и Гусињу, Пећи – у коју је ушао као ослободилац 17. октобра 1912. године, Бардањолу, Вишеграду, Гласинцу, Мојковачкој операцији и другим ратиштима којих је било у другој половини 19. вијека, балканским и Првом свјетском рату, све до капитулације Црне Горе. Дванаест година је био у немилости цетињског Двора, без службе – на коју је поднио оставку, што је Књазу, очигледно, било добродошло – па га је и у затвору држао.
“Послије активирања 1892. године, Војвода Лакић је био члан Окружног начелства у Андријевици, погранични комесар и командант Васојевићке бригаде, управитељ Морачко-Васојевићке области, министар унутрашњих дјела, неуморни и неустрашиви борац за ослобођење Доњих Васојевића и српског народа у цјелини од Турака, гувернер Метохије, командант у борбама против аустроугарског окупатора, изузетно активан и утицајан борац за уједињење Црне Горе и Србије. Умро је 1924. године, овјенчан славом и окићен бројним домаћим и страним одликовањима, и сахрањен на Књажевцу, наспрам улаза у цркву Светог Архангела Михаила, одакле су му, 1952. године, кости пренесене овдје гдје и данас почивају“, подсјетио је у својој бесједи Ћулафић.
