Литургија у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу

Литургију у недјељу, 3. новембра, у цркви Светих Апостола Петра и Павла је служио протојереј ставрофор Дарко Пејић.

У бесједи послије Литургије и причешћа вјерника о. Дарко је казао да човјек док год живи на земљи сабира и сакупља добро или зло у зависности од онога коме служи.

“Онај човјек који служи Богу сабира добро, сабира љубав истину, правду, милосрђе,  праштање, добра дјела, помагање.. . Онај који изабере да служи зло зло и сабира. У зависности од тога шта сабира човјек мирише или срмди. Сабирајући добро човјек сабира себи за живот вјечни, да траје. Сабирајући зло човјек себи сабира за пакао, за пропаст, за вјечито страдање и смрт. Једна од ствари за коју се човјек на земљи највише бори и коју највише воли је живот, његов и ближњих његових. А како се онда човјеку не да се упита, ако се толико упире и бори  за живот, зар не би требало понекад да помисли и о Животодавцу, који му даје живот. Зар не би требало њега поштовати више и од самог живота, јер је Он тај који једини има власт дати и узети, из чијих смо руку примили и у чије руке морамо и треба да вратимо.

Данашње Јеванђеље – Јеванђеље Васкрсења баш о томе говори. Христос је са Апостолима и многим народима кренуо да уђе у град. Он који је сав живот и Животодавац, сусреће се са великим народом који излази из града и носи у сандуку једног дјечака, сина удовице, јединца. Жене која је остала без мужа, уцвијељена и сада јој се узима једино што је имала, у чему је гледала сав смисао свог живота, постојања. И он умре. И како кажу Свети Оци, вјероватно је то била угледна жена,  богата, јер се у Јеванђељу каже да је скоро цијели град је ишао у поворци. Међутим, шта могу људи при смрти, без да кажу сиротој удовици и уцвијељеној мајци, “немој да плачеш”, “сви ћемо умријети”, и друге фразе и реченице. Али немају људи моћ да јој врате дијете. И она је плакала неутјешно и страшно и прво што јој Исус каже је оно што би и већина нас рекло: “ Не плачи”. Али не говори Он њој да не плаче у смислу жалости и да је страшно да се тада плаче, нити брани да плачемо када смо жалосни, већ друго говори Господ. -Не плачи као очајник, немој да си очајна, и да мислиш и у себи говориш како је све пропало и како је то крај. И Господ јој  тиме говори: Не плачи, није крај, пред тобом стоји онај који ће обрисати сваку твоју сузу, који може и хоће. И каже сажали се на њу, приђе и дотаче се ковчега. У то вријеме, по јеврејском обичајном закону је било строго забрањено да се било коме дохвати  сандук. И каже стадоше они који су носили сандук, приђе Животодавац, онај који је могао у земљу и у прах дунути и удахнути живот. У његовој руци у ствари и јесте душа тога дјетета. И дохвати га за руку, и рече: “Момче теби говорим, устани”. И устаде мртви. Али да не би била нека опсјена даље Јеванђеље свједочи да младић проговори и разговара са њим, а онда га, каже, даде мајци његовој. Kо ће познати да је то он, него мајка његова. И страх обузе све. Нема народ још снаге и вјере да повјерује да то јесте Спаситељ свијета него кажу “велики пророк Божији походи народ”. Али колико год људи били неразумни они схватају да васркснути мртвога нико није могао прије Христа. Е то је оно, браћо и сестре, о чему стално треба да размишљамо и промишљамо и због чега треба стално да се трудимо. И овај долазак у храм на Литургију је труд. Морамо мислити о томе шта ћемо када дође тренутак да нам душа стане  пред Животодавца. Онога који нам је дао све, да живимо, постојимо и јесмо. Kакав ћемо му одговор дати, на шта смо потрошили свој живот, да ли на залудне ствари, гомилајући и скупљајући пролазно, распадљиво и пропадљиво, или сабирајући и скупљајући оно непролазно. Нека Бог и нас уразуми да сабирамо оно што нам је на спасење и за живот вјечни,” бесједио је о. Дарко.

 

Srpska pravoslavna crkva

Sveviđe